- Пфуууу...
- Шта је?
- Сморио сам се ко буља.
- Не псуј бре, и тише мало...
- Идем напоље да запалим пљугу.
- Стој ту и ћути, де ћеш сад напоље, види колко је људи иза нас.
- Ајде да вичемо ПО-ПО-ВИ ЛО-ПО-ВИ!
- Ћути будало, чуће те поп!
- Па нек чује, њему се и обраћам...
- Аман на венчању смо, ућути.
- Нећу да ћутим, сти видео шта поп вози, си видео шта стоји испред?
- Нисам и не занима ме.
- Нову "Вектру"!
- Не занима ме.
- Е па треба да те занима, знаш ти колко кошта велики сервис за њу?
- Не. Нинтересује ме, само ћути.
- Е па много буразеру! Више него цео мој ауто... ето шта ти је поп, духовник...
- Што си уопште улазио у цркву ако не можеш да сачекаш крај венчања?
- Па кад је напољу минус пет...
- Мого си да останеш у колима.
- Тамо је минус петнес, не ради ми грејање.
- Добро, онда само умукни.
- Ма... Шта има да ћутим, видиш да нас нинџа ионако све надгласава.
- Шта уопште тражиш на свадби?!
- Ово није свадба, свадба је шатор. Ово је колатерална штета пре свадбе...
- Ако ти је само до ждрања мого си да дођеш касније.
- Нисам знао да ће овако да се одужи...
- Увек траје исто.
- Јао, ово неће скоро, знам овај део...
- Који део?
- Овај... кад се Исус штека за добро вино па даје само неки треш да се лоче, или даје то готивно... јебига, брзо иде, док се снађеш ко шта точи већ је нека друга бајка...
- Ниси нормалан...
- Да... нисам... бар нисам решио се женим, ко овај сиротановић...
- Шта му фали, добра је млада.
- Млада јес добра, а шта мислиш да је она аморфна маса здесне стране, тамо...
- Не знам, одавде ми мало личи на Кранга...
- То ти кажем, ташта...
- Ау...
- То ти кажем...
- А ко је она црна тамо, у црној хаљини?
- Е то је ваљда кумина сестра, не знам, ал добро изгледа...
- Па да, то би могло да се испита.
- Шта има да се испитује, онај до ње јој је муж.
- Онај што личи на Сплинтера?
- Јел си ти то опет почео да гледаш Нинџа корњаче? Све те асоцира на њих...
- Па факат тип личи на пацова...
- А јел ти личи ова црква мало на "технодром"?
- Не сери...
- На кога те ја подсећам?
- На вола.
- Мњееех... досадно... досаднодосадно... досадно...
- Ћути више...
- Ај по публици да тражимо рибу која личи на Ејприл о Нил, прекратимо мало време...
- Зајеби ме...
- Ено она тамо носи нешто жуто!
- Где?
- Ха! Моша!
- Будало...
- Замисли дођеш на свадбу у жутом комбинезону!
- Замисли дођеш на венчање у цркву и нон стоп кењаш...
- Е а знаш шта ми никад неће бити јасно?
- Како то да људи на јужном полу не падну наглавачке?
- Ма не бре... него, људи ово све снимају камером, и онда после кући поново гледају!
- Па?
- Па! То је као да својевољно одеш на фестивал ауторског филма!
- Ја идем на фестивале ауторског филма...
- Да, зато ти и није досадно, венчање у цркви ти дође ко новогодишњи вашар...
- Престани...
- Халигалихалигалихалигали!
- Шта ли на сахранама радиш да ми је знати...
- Ништа, тамо бар нема накарминисаних тетки које те цмачу...
- Љубио си се с неком тетком данас?
- Нисам и не планирам... Шта мислиш за колико би отишле ове круне на И-Беју?
- Трудим се да не размишљам...
- Е овај поп га стварно уби... бар да има неку матрицу испод...
- Музика под шатром ти је боља?
- Видећемо каква певаљка ће буде... Е знаш шта ми још није јасно?
- Реци...
- Како људи знају кад треба да се прекрсте?
- Како то мислиш?
- Па лепо, крсте се онако на рендом, неко се прекрсти и онда сви крену за њим, без неког правила, прво сам мислио да је после сваког поповог амина, али није, ево провали...
- Па шта с тим?
- Па ништа, сад ја безвезе да почнем да се крстим, и остали ће, ево гледај...
- Не глупирај се...
- Па не, ево, види... једном, опала... ајд још једном... ено она ме видела и крсти се, хаха, ено и онај цар прекопута... ахахаха, извали! СВИ СЕ КРСТЕ! Ајд још једном, хахаха... Евриго, евриго...
- Ајд стварно прошетај мало напоље...
- Хаха, нећу, сад ми је до јаја занимљиво! Прекрсти се, немој да богохулиш!
- Одјеби...
- Ајде ајде, ево ја још једном... хаха, гледај како креће талас... сјуууу овако није било добро још од Звезда-Бајерн!
- Јеси био некад на венчању где је неко реко НЕ?
- Јесам једном, ал у општини је било, младожења се зезао, сад му вероватно више није смешно... прекрсти се...
- Ја никад, ево и ови потврдише, готово... још мало па крај...
- Да, једна позитивна ствар, овај мирис тамњана ми увек отвори апетит... прекрсти се...
- Одјеби бре више.
- Хехе, готово је ово, е ја палим одма напоље, нећу се сликам с младенцима па после да ми уваљују фотке за леви бубрег...
- Ајде, ја ћу још мало да сачекам, видимо се код кола.

Код кола.

- Успео си да упалиш?
- Ма да, из прве, није то проблем него грејање не ради... Глеј сад кад сви почну да трубе...
- Немој и ти да трубиш молим те, иде ми то на нерве...
- Ма не брини, сирену сам сјебо још док су ми штоп светла радила.
- Одлично, знаш у коју кафану се иде?
- Мотел! Знам, само немој да се везујеш, после не може копча да се отвори... Било би добро да завршим неку вишу православну па и ја да возим Вектру...
- Било би добро ако дан завршимо читави.
- Било би добро ако су младенци завршили неко јагње!
- Било би добро ако завршиш да сереш, у ствари да, било би добро да буде јагње... ај вози бре...

Лежим на леђима и гледам у плафон, полумрак. Тражио сам собу за непушаче па на плафону имам неки сензор, ваљда и собе за пушаче имају исти тај сензор само што не детектује дим него само ватру, ђаво би га знао. На њему нека лампица, намигне с времена на време. Личи на ону контролну лампу што се налазе на реповима авиона. Замишљам да је авион изнад мене, гледам га како слеће, ја се пењем уз степенице, стјуардеса ми жели добар дан и показује ми где да седнем, беџ на сакоу каже да се зове Хилда, супер. Седам, исправљам наслон, затварам сточић, везујем се... Хилда прилази, нагиње се, деколте пуца као поглед са Авале... "Господине Д., кад се угаси сигнал за обавезно везивање, дођите у тоалет са леве стране, да наставимо распојасавање...". Јеби се Хилда, не могу сад да вантазирам такве глупости, морам да спавам, рано се устаје. Морам да се концентришем на мрак.

Не би био проблем концентрисати се на мрак да су завесе скроз намакнуте, а мене мрзи да устајем да их повучем и наместим. Сноп светла бије право на зид поред мене и обасјава неку слику. Позадина слике скроз сива, у средини жута крушка. Вероватно купљено у "Икеи" за три евра. Кад сам био клинац, па кад одем код бабе и деде у село, разбијао сам се од крушака. За доручак крушке, за ручак крушке, за вечеру не силазим са чучавца. Данас крушку углавном конзумирам у течном стању па немам тих проблема. Ал супер су били ти распусти на селу... Јуриш кокошке, испрљаш се од главе до пете и нико те не грди, бацаш шишарке у бунар... и Даница, дете наших комшија, и то стварно лепо дете. Једино се она од све сеоске деце трудила да буде уредна, редовно мењала мајице и вежбала фин рукопис. За време распуста сваки дан смо се дружили. Ту у селу била је једна ливада, толико стрма да смо закључили да по њој може да се санка чак и лети кад нема снега, па смо и пробали. Испоставило се да не може, у ствари могло је донекле. Њој три ребра а мени кључна кост, онда нас је њен деда трактором возио до сеоске амбуланте, а оданде амбулантним "кецом" до варошке болнице. Успут смо налетели на мог деду који се враћао са њиве па је и он кренуо са нама. Док су нас превијали, наше деде су се запиле у чекаоници па се договорише да за пар година ја будем зет, није ми сметало. Сад би ми вероватно сметало. У међувремену Даница се удала у друго село и родила троје. Нисам је видео последњих петнаест година али претпостављам да више не мења мајице, да су јој руке испуцале... да је доказ да не може од бабе девојка, али да од девојке може баба. Депресивно, али углавном је тако. А могло је да буде и другачије. Могла је "да дође да учи школу у Београд", онда би се виђали повремено. А онда се рецимо запосли у некој, штајазнам, банци. Онда би мирисала исто онако, руке би јој биле нежне, носила би разне неке трикое и ешарпе... Имала би Фејсбук, па ми wall-to-wallom каже који филм да изрепидујем, па после посла сврати код мене да погледамо. Па би ја онда могао да јој масирам уморна рамена и леђа, јер превише је седела, и табане што да не, неким финим мирисним уљем... Онда она... не иде тако, опет одлазим предалеко, мора да се спава, ово не води никуда.

Али како човек да спава са оваквом изолацијом? Јебем ти модерну европску градњу, у комунизму се бар на зидовима није штедело. У соби до мене нека цура плаче ли плаче. У ствари прво плаче, па нариче, па сриче, па кука и на крају рида. Онда се ресетује па опет. Звуци су такви да сам прво мислио да неко игра "Мортал Комбат. И како ја сад да спавам?! Добро, не кажем, није она крива, можда је нека мука притерала, али овако танки зидови баш немају смисла. И ја некад плачем, ето, као клинац сам плакао сваки пут кад гледам "Т2". Онаква људина од Шварценегера, а они њега у течни метал, никако то нисам могао да сварим. Сваки пут кад га потопе, ја брже за даљински да премотам сцену уназад да га оживим. И стварно сам плакао првих неколико пута, и музика је тужна, ал је зато Линда Хамилтон предобра. Мислим, тад ми је била, сад би је прескочио, ишо би на нешто мекше и нежније по могућству. Али за оно доба, онаква коса, продорне очи, мајица на брателе коју смо тада звали поткошуља, бицепси, трицепси и наравно сисе. Кад си клинац мало ти треба да те тренутак понесе, а Линда је имала све, додуше имала је и године ал ајд сад. Да је тада била мало млађа и нежнија могла би да буде као Хилда, стјуардеса без мане... А у детињству је можда личила на Даницу, која је исто могла данас да буде као Хилда, ма много боља бре... Хилда, Линда, Даница... жене...

Не вреди јебига, човек мора да га баци пред спавање да би био миран, то је просто тако.

- Јел можеш да дођеш молим те?
- Скоро је дванест, није ваљда опет?
- Опет, разбио се начисто, неће да изађе из купатила, не могу му ништа.
- Јел можеш да му добациш телефон?
- Јок, не отвара.
- Ајде саћу дођем.

10 минута касније.

- Ево ме, јел се огласио?
- Јесте будала, изашо је, ено га у спаваћој соби, пробај да уђеш.
- Ало Гиле! Ја сам! Јел ме пушташ унутра?!
- Уђи ко те јебе!
- Нећеш да ме гађаш лампом ко прошли пут?
- Неам две ламфе, ти си крив шта се та раззз... била!
- Улазим онда... дај дижи се с пода... не тако, ајд ухвати ме око врата... овако... ајде... дај да те изујем. Јебига Гиле стварно претерујеш, ово је трећи пут да ме Станка зове овог месеца, мораш мало да се контролишеш.
- Мааааа...
- Озбиљно ти кажем, који ћеш било коме овакав. Што си се затварао у купатило?
- Па да... проватрим... чоек једе, пие... и поварти... тое нормално тако... циклус... нормално...
- Па што ниси дао Станки да уђе да ти помогне?
- А заспо сам... ваљда...
- Стварно си заглавио, треба да потражиш помоћ.
- Помоћ... публике, хаха!
- Не зајебавам се, сад и код нас имају они АА, можда би било добро да се распиташ.
- АааАаА?!
- Анонимни алкохоличари, група за лечење.
- Секта, јебои...
- Није секта, тамо да се пријавиш и да одеш.
- Анминони... ма... не требау мени анимни... ја оћу у јавне! Тако! Јавне! Треба сви да знау да си алкос и онда свако ти плати по пиће... нормално... тое нормално...
- Добро, настави да пијеш, само смањи мало, немој да претерујеш...
- Доб... ро, и ти настави да ми сереш, сао смањи мало, немој да предерујш...
- Ти ако претерујеш има да рикнеш.
- А ти неће рикнеш?!
- Има да рикнеш пре времена...
- А каси ти мисио да рикнеш, у које време, па да ја будем пре времена, ам?
- Није у томе ствар, има зуби да ти поиспадају, неће моћи да ти се дигне, сјебаћеш се.
- Шта има ми се диже касам пиан! Касам пиан оћу да спавам и дас дерем, не да прангијам...
- А ко те то испрангијао по образу, дај да видим вамо, јел те туко неко?!
- Ма... ние...
- Ма курац није, с ким си се туко?
- Ма нисам... неки клинци, пусти...
- Какви клинци?
- Ма данас... касам излазио из Мишкетовог улаза... тамо...
- И?
- ИиииИИиии... нека два балалавурдера... играју тенис...
- Па кад је то било?
- Па... око један...
- Па кад си ти почео да пијеш ако си у један изашо од Мишкета?!
- Па на време... ебга...
- И што су те тукли?
- Мааа... играли они то... тенис... и ја питам фино, ало момци... кои од вас је Ана Ивановић а који Јелена Јанковић... и они мени... као... дувај га педеру пијани... и ја реко, немои да вам јебем матер... сад одма овде и... јебига...
- Па знаш ко су?
- Ма неам појма...
- Па колко година су имали?
- Ма није то сад битно, еј... ај ми само стави неку воду овде поред, ај плиз...
- Ћеш обичну или киселу?
- Ма свеједно... и смири мало Сенку, оно, кажи јебига... да нисам тео да пијем и то, ајде, средићу се ја сутра...
- Да, оћеш, вероватно горе него данас.
- Ние бре, ајде, е спава ми се... ајде и смири мало Сенку, попите кафу и то...
- Свестан си да се не зове Сенка него Станка?
- Јесте...
- Ајде спавај, јави се сутра поподне.

Предсобље.

- Заспао је, не знам шта да ти кажем, запрети му нечим, да ћеш да га оставиш или шта знам ја.
- Ма дај... прошле недеље ме је двапут остављао, после причао да ме воли, и цвеће је купио... у ствари донео... после Рада с трећег спрата долазила да јој вратим те саксије што је покупио из ходника... онда је разбио штекер за светло, па му било жао и узео да поправи, па га ударила струја...
- Јеботе... сад ми реко и да су га данас неки клинци налупали, не може овакав да остане. Мораш да видиш шта ћеш с њим.
- Ако се не уозбиљи до следећег викенда, сву ону ћалетову ракију што чува у подруму има да проспем, па нек гледа.
- Добро не мораш да просипаш, можеш и код мене да пребациш а кажеш да си просула.
- Ти не сери, прошли пут му ниси реко да смрди на алкохол, нити на пиво, него на "никшићко" из лименке!
- Па добро, ти му онда следећи пут сама успостави дијагнозу.
- Дијагноза је давно постављена... Јел код тебе све океј иначе?
- Није лоше, него ај причамо сутра по дану, мртав сам уморан палим да се закомирам...
- Ајде, хвала ти и извини за цимање.
- Ма ништа, слободно ти зови, и немој се глупираш да просипаш ту ракију.
- Ајде, немој ни ти да се глупираш, овако у животу.
- Ма... лепо спавај.
- Ноћ...

Данас сам купио италијанске марамице за чишћење прозора. Привукла ме је цена (85 динара) и узбудљив текст на паковању који је гласио:

"Марамице за чишћење стаклених површина, не остављају трагове!"

Савршено, све што не оставља траг мој је пријатељ. Чим сам дошао кући био сам решен да их испробам пошто генерално ме мрзи да перем прозоре на уобичајен начин. Ипак, ајд реко да тестирам једну на огледалу. Резултат је био као да сам сунђер умочио у сладолед а онда у пиво и с тим пробао да чистим. После сам наравно морао сапуницом да оперем цело огледало, па чистом мокром крпом покупим сапуницу, па онда сувом крпом онако кружно да дотерам ствари до краја. Глупи жабари, и ја са њима кад купујем такве ствари.
Ово говно од марамица сам иначе купио у "Лилију". Ко не зна, то је домаћи ланац парфимерија где се поред козметике у најширем смислу продаје и ситна галантерија и којешта што мушкарци ни не знају да постоји а жене стално купују. Интересантно је да на свакој од радњи пише "Лили дрогерија", а ако уђете и тражите нешто луцидно и омамљујуће, продавачица ће бити у фазону "Од крема за лице имамо само Нивеу", ал добро.
Него, оно што је специфично за ове парфимерије је то што се ја сваки пут кад уђем у неку осећам као да сам доспео у конц логор. Поред сваког рафа стоји по једна "продавачица" која будним оком мотри да неко нешто не апи. Без претеривања, у сваком тренутку бар десет њих стражаре у радњи која не може да прими више од петнест муштерија, а притом имају и видео надзор. Ако у "Лили" уђете заједно са неким, или не дај Боже имате ранац или било какву торбу, тетка на каси одмах притиска црвено дугме за узбуну. Само чекам дан када ће им поделити оне електро-шок палице, па кад те омаје једном а ти после гледај коме си нашо да крадеш шампон од брезе у кесици, пизда ти лоповска...

Није "Лили" једина продавница са забагованим продавачицама и чудном политиком. Откад су "Пекабете" и "Ц-маркети" постали "Мини-максији" доста се променила структура запослених. На касирке не могу баш много да се жалим, јер колекцију "јесен-зима 1946/47" су заменили цурама рођеним приближно деветој деценији прошлога века, тако да се и мени све чешће омакне оно "у реду је". Ал зато ове што раде на сухомеснатом су тотална траума. Ево рецимо како то иде у екс "Пекабети" код мене на ћошку, сцена од пре неки дан:

- "Даћете ми једно двеста грама гауде."
- "Аммммм?" `set/homepage `about:blank``
- "Гауде, једно двеста грама, може Имлек, ево ова у жутом целофану овде..."
- "Аха! Качкаваљ! Колко је то отприлике?"
- "Па око двеста грама, отприлике..."
- "Да али колико вам то дође?"

Морам признати да ме ухватила неспремног. Слажем се да би било узбудљиво мерити сир у мегабајтима, али то још увек није случај. Двеста грама ко двеста грама, прилично збуњен реших да још једном поновим.

- "Па то му дође, једно, петина од килограма, ето тако некако, да, тако отприлике..."
- "Ма човече колико је то сира, разумеш, овако, у даљину?!".

Е сад, да га јебем. Све сам очекивао, али да сир мерим у даљину, то је и за мене и за "Мини-макси" егзотика. Сконтам да је тетка нова и да вероватно не зна колики комад сира испадне на тих двеста грама, и да очекује да кажем колико парче би требало да одсече а да не буде ни превише ни премало.

- "Аха, то мислите, па што одма не кажете. Одсеците, тако, једно... па, три сантиментра, то би требало да буде око двеста грама."

Мук. Неверица. Трагедија. `format C: /u`

Лепо сам видео из њеног погледа да ме мрзи и да куне дан кад се запослила. Зашто једноставно не могу да кажем да оћу мало ил много, два прста ил пола шаке, до налепнице ил цео комад...

- "Дајте пола од тога где вам нож стоји..."
- "Вако?"
- "Па мало ма..."

Штук-фију-трас-ваг-целоф.

- "Триста двајес грама, јао, јел вам то много? Оћете да вратим?" `kill process\end task`
- "Ма није много, пакуј..."

И тако. И оне цуре по хипермаркетима што раде прoмоције су јако напорне, на страну што већина њих добро изгледа. То што бих им купио пиво не значи да ћу купити литар маслиновог уља да бих добио "токаи" упаљач. Ал о томе неком другом приликом...

Ташмајдански парк, глуво доба, глуви телефони...

- Ватрогасна служба, изволите.
- Добро вече, у ствари јутро, треба ми ваша помоћ, другарица ми се заглавила...
- Чиме се запалила?
- Заглавила, заглавила се, и не могу да је...
- БАЦИТЕ ЋЕБЕ НА ЊУ, МОКАР ЧАРШАВ ИЛИ...
- Ама не гори бре, није запаљена, заглављена је.
- Како заглављена?
- Па лепо, у ракети се заглавила.
- Каквој сад ракети? Одакле вам ракета? Ракета се запалила?
- Није се ништа запалило човече, она се заглавила у ракети овде на Ташмајдану.
- Јел ово нека спрдња?!
- Уопште није, заглавила се горе и не може да се помери, ја не могу да јој помогнем, и ја сам једва сишо.
- Па шта сте тражили тамо, сад је три ујутру!?
- А откуд знам шта смо тражили, пили смо фино и ајде на ракету и она се заглавила, и ено је кука горе и ја не могу да јој помогнем.
- Ви сте сада у парку и нека девојка је заглављена на дечјој ракети и не може да се избави?
- Да, браво, има да свисне док ви сватите.
- Па како је успела да се заглави?
- А откуд знам бре јеботе, дебела је, заглавила се између онога... онај део што... ма небитно, не може ни на коју страну.
- Нема ту нека патрола на дужности у парку, да вам они помогну?
- Има керова колко оћеш ал не у униформи.
- Дакле нико не може да вас види, нико не може да види шта се дешава?
- Нико.
- Уф, добро, слушајте... Ово што сад радим је преседан, о овоме ћете морати да ћутите, у реду?
- О чему? Дај човече помажи ако можеш, ако не да идем кући по брусилицу...
- Слушајте ме добро младићу, видите ли тај плави челични шраф, ту у подножју ракете, са леве стране?
- Видим, да.
- Е, лагано га окрените на лево док се не чује "клик", па онда удесно док се не чује "мјау".
- На чему си ти леба ти?!
- Ајде ајде, само ви тако урадите!
- Тја... ајд у лево.... *клик*... десно... *мјау*... јеботе шта је ово...
- Е, сад лагано извадите шраф, јесте ли?
- Да, има неки прекидач...
- То је битно! Прекидач! Пребаците га на страну која је офарбана у зелено.
- Прво ми реци каква је ово зајебанција? Јел ово скривена камера или у чему је ствар?!
- Само ви пребаците прекидач.
- Ево... запекло је мало... *цак*... успео сам.
- Е лепо, сад нема назад, ајд здраво.
- Ало?! Ало бре?!

Прашина се диже, челик се одвоји од бетона, другарица паде на нос а ја на дупе.
Кроз етар се проломи... ***ЦИНГ***ЦАНГР***ШКЉ***ШКРИП***ШКРИП***БЗНДР***ШКРИП***

Из гомиле крша, сазда се нови облик живота. По структури и маштовитости, не зна се ко би био више одушевљен овим чудом, да ли "Митбастерси" или цигани што купују старо гвожђе.

- ЈА САМ ТРАНС-Ф-ОРМЕРС РА-КЕТЛО, ЗА-ШТО СТЕ МЕ ПРО-БУ-ДИ-ЛИ, ЈЕ-БЕМ ЛИ ВАМ ПРО-ЈУ, А?!
- Рак... Ракетло?! Сањам, сањам, ла-ла-ла тек што се нисам пробудио, уштини ме дедер Марија...
- СА-ЊАШ СА-ЊАШ, ШРАФ МОЈ СА-ЊАШ! АЈ-ДЕ БР-ЗО, ШТО МЕ ПРО-БУ-ДИ-СТЕ?!
- Нисмо хтели мајке нам, Марија заглавила ногу и ватрогасац нам реко да окренемо прекидач...
- ВА-ТРО-ГА-САЦ КА-ЖЕШ А?
- Јесте, и јел би мого да престанеш да причаш ко робот, ако можеш?
- Могу бре, него то мало да вас истрипујем, где сте шта има?
- ?!?!
- Добро да се неко сетио да ме раздрма, усмрдех се бре на овом Ташмајдану, мука ми више и од деце и вас маторих сомова што се пентрате. Последњи пут су ме будили пре три године, некој цури се уплела кика између дасака... њен момак ме пробудио, исто тако неки, метиљав ко ти...
- И како се сад вратиш у претходно стање?
- Ма немој, ти би одма да ме се отарасиш? Ајде прво мало да протегнем шипке... Имаш пљугу а? Е, фала... уфффф... зајебан је ово живот пријатељу.
- Па јел су и остале зафрканције живе, мислим, клацкалица, пењалица и то?
- Ма јок, само ми ракете. Ово све остало везе нема са животом. Причај бре шта се дешава, јел Звезда првак? Јел рикно Слоба? Јел ће забрањују керовима да пишају по парку?
- Звезда онако, Слоба још горе, за керове ћеш морати да се стрпиш... Него, која је твоја сврха? Мислим, ко те је направио и зашто и све то?
- Немам појма. Само сам једног дана сконтао да постојим и да се деца веру по мени. Ја сам убеђен да сам ја део неке велике завере, капираш? Нас су направили да спасимо свет од нечега, али то нешто је у међувремену нестало као претња, и ми сад служимо као чивилуци за дечурлију, разумеш?
- Да, да... може бити... и јел свака ракета тако ко ти?
- Углавном, има пар које нису, шта знам ја зашто, ваљда да се збуни непријатељ... Ено она на Калишу рецимо, прошли пут кад су ме васпоставили, одем ја мало да се испричамо. И не могу да нађем како да је активирам, и тамо и вамо, и на крају удри... и ништа. Обично гвожђе.
- А па знам за то, мислили су да су хулигани олупали паркић, после нису хтели ни да поправљају, било у новинама.
- Ето... и тако ти кажем, досадно. Вас боли уво, шетате се около... ај дај још један цигар... фала... шетате се около и ником ништа.
- Па добро, ал нико тебе не тера да се вратиш у робо-стање, што не би остао овакав?
- Шипку! Ватрогасци те увек нађу и сјебу.
- Они те демонтирају?!
- Да, тако смо ваљда програмирани, бем ли га. Чим видимо ватрогасце скаменимо се, блокирамо се начисто, и онда пар секунди црна рупа, ништа се не сећаш, и кад се пробудиш већ ти се неки клинац попео на главу и дозива кеву јер му испо сладолед.
- Па како те нађу, имаш неке супер моћи да се браниш?
- Ма какве, шипку, супер моћи... да имам супер моћи сваком керу би ампутирао бешику...
- Али ако си прављен да спасиш свет мора да их имаш, само их ниси открио. Ајде концентриши се, уради неки зајебан покрет и замисли да ће оно дрво тамо да експлодира!
- Ти си бре луђи од оне бабе што свако вече скупља кестење и прича с кучићима... Ево их ватрогасци! *ЦАНГ*
- Сјууу овај се стварно скаменио...


- ВАС ДВОЈЕ, ОДМАКНИТЕ СЕ ОД РАКЕТЛА!
- Е БАШ НЕЋЕМО!
- ПУЦАЋЕМО!
- ИЗ ЧЕГА?! ИЗ ЦРЕВА?
- ПА ДА.
- Океј, ајде... и како ћете сад да га размонтирате?
- Ништа лакше, две секунде и готово, ајд окрените главу...
- Па дај да видимо...
- ОКРЕЋИ ГЛАВУ!
- Добро ајде, ево...

***БЗДЉ***ЦИНГ***ШКРИП***ЦАНГ****

- Ето, готово... сад моште опет и да се пењете ако оћете, лаку ноћ.
- Лаку ноћ сероње, активираћемо га опет.
- Аха, пробај да нађеш прекидач...

- Шта ћемо сад Мајо? Оћеш до "Орла" на пицу?
- Па не знам, нисам гладна. У ствари, ајд узмемо целу па поделимо?
- Па јеси гладна ил ниси гладна?
- Па пријела ми се пица нешто...
- Ајде онда.