Топла летња ноћ, неки их користе за уживање а неки да сахране напоран дан. Никад нисам волео да будем први, па тако ми и овде западе друга опција. Неки се туширају ладном водом, ја волим врелом, да после трипујем како ми је у соби пријатно. Хтео сам да оправим климу, ал искрсла нека свадба, трошак. Нађем ледену лименку "холстена" у фрижидеру, преостало од прошлог викенда, одушевљење. Човек који заспи са 0.0 у крви мора да има ноћне море, једно пиво је таман.
Изађем на терасу, го наравно, испрђавање док се не испразни health bar, отварање лименке, припал пљуге, отпиј првог гутљаја, слив низ грло, подриг против урока... Онда поглед у даљину, пљув с терасе на комшијину "лагуну", ко га јебе кад не затвара врата од лифта, чеш чеш по мјешини... поглед на лево... јебига.

- "Добро вече комшинице, ви сте се прошле недеље доселили?! Па, овај, свратите некад на кафу..."

Уђе унутра... без речи, без погледа, без уздаха.
Села ви.

####
Апдејт:
Мисти Да Соулчајд, својој вамилији познатији као Стефан Тодоровић, адаптирао је овај пост у радио драму. Пуно среће са уписом на ФДУ, тужићу те кад постанеш богат и славан. Ко оће да чује како то звучи може да скине МП3 фајл:

Сеанса - кликни вамо!

"Добро вече и добро нам дошли у још једну емисију "Милионера"!" - рече задригли Зека, а онда заглади косу и подбрадак те се искези у камеру #1, објектив је још увек у гаранцији па му се може.

"Вечерашње питање које ће једног од потенцијалних такмичара довести у врућу столицу гласи: "Који од торент клијената заузима најмање системских ресурса? Поређајте одговоре тако да први буде онај који одузима најмање."

а) Азареус
б) уТорент
ц) БитКомет
д) БитТорнадо

"Да видимо, време истиче... и да, имамо тачан одговор! Једини који је тачно одговорио је Дударим! Молим за један аплауз, изволите у врућу столицу!"

- "Дакле, Дудариме, пар речи да разбијемо трему..."
- "Немам трему."
- "СЕЦИ! ... Чуј, немој да контрираш, пусти ме да водим реч и причај кад ти је проследим."
- "Није било питања."
- "Ништа ти не брини, сад ћемо опет, концентриши се... ИДЕМО! ... Дакле, Дудариме, пар речи да разбијемо трему. Ви сте из Београда?"
- "Да. ... ...... .......... ............."
- "СЕЦИ! Шта сад не ваља?"
- "Све океј."
- "Па што онда не причаш?"
- "Па шта да причам, ти си реко да сам из Београда, то је изјавна реченица."
- "Треба да причаш о томе да си из Београда. Кажеш општину где живиш, или школу у коју си ишао, неки детаљ, капираш?"
- "Ок."
- "Ајде онда... ИДЕМО! ... Ви сте из Београда?"
- "Да... Aј питај ме нешто друго среће ти."
- "СЕЦИ! ... Добро, пробаћемо другачије. ИДЕМО! ... Како сте дошли на идеју да се пријавите за овај квиз?"
- "Па, углавном се све неки идиоти пријав..."
- "СЕЦИ! ... Види, не можеш да кажеш "идиот", то не може у програм, молим те да обратиш пажњу."
- "А ако буде питања везаних за дела Достојевског?"
- "Шта?!"
- "Ма ништа, ај даље."
- "Добро, онда смо се договорили. ИДЕМО! ... Како сте дошли на идеју да се пријавите за овај квиз?"
- "Па... овај, гледао сам телевизију и видео овај квиз и свидео ми се и решио сам да се пријавим."
- "Фантастично! И сада сте овде! У врућој столици! Мора да вас пуно пријатеља вечерас бодри крај малих екрана."
- "Јесте."
- "Хоћете да поздравите неког од њих?"
- "Не."
- "Баш никога?"
- "Баш."
- "А има ли тако мрзовољан човек лепшу и ведрију половину? Младу даму? Сродну душу? Одабраницу срца? Љубав живота? Верног пратиоца?"
- "Не знам на шта циљате."
- "На девојку."
- "Имам. Јел можемо да кренемо са квиз питањима?"
- "СЕЦИ! ... Види, ја овим подпитањима правим штимунг емисије, капираш? Не можеш тако да ме сечеш, питања иду касније, кад се постигне та нека кућна и пријатна атмосфера без треме и тензија, схваташ?"
- "Рецимо."
- "Добро онда, кажи ми пар речи о девојци и како сте се упознали и то је довољно, онда прелазимо на питања, може?"
- "Јел баш мора? Мислим, ако оћете да попуните време убаците рекламе уместо мене, нећу да се буним, не морам ја ништа да причам, стварно."
- "Ама не иде то тако, штимунг, сећаш се? Ајде, сад те ја опет питам то исто, кажеш пар речи и пређемо на квиз питања, договорено?"
- "Ајде."
- "ИДЕМО! ... Мислим на девојку."
- "Имам."
- "Мора да је јако поносна на вас што сте вечерас овде. Кад су млади људи у питању то мора да је феноменална романса! Како сте упознали једно друго?"
- "Па... Пре једно седам-осам година заглавим ја сам на свирци "Гоблина" на "Демији", олешим се ко мајка, и док сам шорао неко је пробао да баци пеглу преко затворе..."
- "СЕЦИ! ... Па шта причаш то побогу човече?!"
- "Како смо се упознали."
- "Прелазимо на питања. Молим те заобилази глупости, остаћемо овде до ујутру. Знаш како иде то са питањима, не морам опет да ти објасним?"
- "Знао сам и пре тога."
- "Добро онда, онда неће бити неспоразума."

Дакле, идемо на прво питање које ће нашем такмичару донети 500 динара ако тачно одговори на њега. А питање гласи:
- "Чувена брзалица гласи: риба риби гризе... шта? А понуђени одговори су..."
- "Е, Зеко..."
- "СЕЦИ! Шта је сад опет?!"
- "Е, ајд... скини бубицу..."
- "Ок... шта је?"
- "Е... онако међу нама... мени ово смор... мислим... ови рефлектори греју ко ненормални, знојим се ко свиња, има да ми изађу чибуље по леђима и гузици... а и ти ми ужасно идеш на курац... и тако... нервозан сам баш до јаја... него, дај као, узео сам триста сома... талимо се и ја палим гајби, мени доста, а? Нико ништа не мора да зна..."
- "Аха, па, овај... а шта с публиком?"
- "Ма ко их јебе, реци неки технички проблеми, цркла фугна за конвертер у подстаници, јебем ли га, смисли нешто, ионако кењаш ко фока..."
- "Па добро, ајде... по пола а?"
- "Па да."
- "Океј ајде, ал немој да се шалиш да шириш даље, хоћеш у кафану после?"
- "Шта, с тобом?!"
- "Добро... онда ме сачекај на паркингу да ти кажем где да отвориш рачун, сматрај да од понедељка имаш кинту, може тако?"
- "Може... могу сад да идем?"
- "Чекај да направимо одјаву..."
- "Ај..."
- "ИДЕМО!... Ииииии драги гледаоци, јављају ми из режије да је дошло до техничке грешке, наш тренутни такмичар ипак није дао тачан одговор на питање за врућу столицу тако да ћемо имати новог кандидата!"

// АПЛАУЗ //

Киша, киша, киша, хладно... какво ужасно време. Где год да седнем ладно ми, навуко сам неки стари плетени пуловер ал не помаже. На једном месту у кухињи је прозор разбијен, пробао сам рупу да запушим парчетом неког ћебета ал није баш да ми је успело. Јебем ти викендицу. Кад је Џони причао како има викендицу, нисам је вако замишљао, већ три дана сам овде а уопште се не осећам боље. Ујутру се загрејем тако што урадим двајес склекова, а увече тако што га избацам под јорганом. Свеукупно, четврти дан како се не туширам, нема шансе у оном фрижидеру од купатила. Ваљда због тога, у комбинацији са не мењањем гаћа, изашле ми неке црвене пеге по главоњи. Нисам имао никакву крему па сам намазо лабело. Одма сам сватио какво срање сам направио па сам ножем скинуо врх лабела, све друго би водило ка бизарности. Оперем нож, смрзну ми се руке. Замислио сам рекламу за лабело, како тип једри на таласима а онда извуче лабело и премаже киту. То би било интересантно.

Хтео сам мало да побегнем из града, да пробам да је заборавим. Замишљао сам како се ујутру будим рано, умијем се бистром водом, прошетам шумом међ боровима, поједем јак и здрав доручак, онда мало цепам дрва, заложим камин, онда опет шетња, ваздух... све то води раном легању и здравом сну. А онда ће и глава да ми се разбистри, и мисли, и нећу више размишљати о њој. Наравно, каква сам сомина нисам се до сад будио пре једанест, што је и логично јер је у соби толко ладно да ми се не устаје. То је зато што камин не постоји, има нека кварцна грејалица којој раде два ребра, уз монофазну струју то греје таман колико и неонка. Умивао сам се из неке кофе, под условом да током ноћи нису упале бубе унутра. Решо не ради па нисам одмако даље од паштете и месног нарезка, то је условило и да не могу да кењам. Да се шетам исто не могу, блато је преко колена, да могу да се кешам по лијанама па још и некако. Самим тим, дрва нисам цепао, а и да сам хтео немам секиру. Тражио сам је у остави, ал све што сам нашо је тегла некакве туршије, или пекмеза, по изгледу се не да закључити, да миришем нисам хтео a ни да отварам, само још духови фале.

Све је кренуло наопако!

Решио сам да се ипак вратим кући и захвалим Џонију на кључевима од викендице. Лакше ћу је преболети тако, уз нормалну климу, пиво и Интернет...
Сад ће две недеље како ме је напустила Мирсада, мој екстерни хард диск са свим филмовима, играма и музиком. Тако ми и треба кад чупам из струје на живо, јебо ме прст којим ме мрзело да кликћем, лепо не знам шта би са собом сада...

Овде до мене живе неки шљакери. Доста касно дођу увече кући, ретко пре поноћи, и онда крену да спремају неку клопу. Ја се таман спремим да легнем када ме са терасе и од испод врата заплахне талас свежине типа лук/паприка/јаја, или неке прженице, а некад омиришем и крметину у то зло доба. И ето, уместо да спавам ја се разбудим, огладним, унервозим се без потребе. Ал то је мањи проблем...

Неко је на ону вертикалу што повезује купатила и што одводи базд од њања напоље, везао кухињски аспиратор. Е тај неко отприлике шест пута дневно спрема рибу, не знам у чему је фора али могу да се закунем да ништа сем рибе не спрема. Обзиром да станује негде испод мене, моје купатило аванзује добар део тог рибљег испуха. И шта се дешава, сви пешкири и веш у купатилу, тоалет папир, завесе од каде... ма све бре здиба на рибу. Истуширам се, обришем се пешкиром, изађем на улицу и док стигнем до ћошка за мном иде колонија мачака, не јебу два посто ни псе што лају ни ништа, за мном ко да имам чаробну фрулу. То за фрулу је додуше једном неко иначе реко, ал то сад није тема. Углавном, пола пријатеља мисли да их лажем и да радим у рибарници, а случајни гости који намере у мој тоалет убеђени су да кењам сарделе. Јуче ме једна комшиница на ходнику стартује и као, де си ослић, јел трзаш и даље... Мислим се, идеш ти у пичку материну мало знаш... и тако. Пре неки дан исто, у теретани, згодна једна цура приђе ми и пита јесам ли ја Дударим, јесам реко, како си ме препознала? Јел по плочицама? Квадрицепсу? Каже, не ложи се соме, пешкир ти дисмр на шарана, и увуци мало ту стомачину. Ал то је мањи проблем...

Данас клопа може да се наручи путем Интернета, каква утопија. Раније, мене покојна баба лепо пита шта ми се једе сутра, па се ми ту сити испричамо, па договоримо време за кад да буде готово, па цео дан мислим како ћу то да једем... Сад не мораш никоме ни да кажеш шта ти се једе, само кликнеш и на врата стигне крканлук таман док стигнеш допереш руке и насечеш их за салату. И ко није имао бабу која кува и то, тај је ишо у продавницу, ко ја кад сам остао без бабе. И онда се тешиш, као, ево прошетао сам сто метара до продавнице и назад, то је строшило неке калорије, сад без фрке могу да савалим ову кутију сладоледа и три пива. Сад нема ни те утехе, три ујутру, једе ми се ово, ево га на вратима. Чим нешто замислиш у следећем тренутку је спремно да га искењаш. Ал то је мањи проблем...

Данас су јако популарне продавнице здраве хране које продају робу на ринфузу али приде често продају и остале ствари. Тако сам ја јуче отишао до продавнице здраве исхране "Здрав дућан" и купио новине, жваке, цигаре, милку с кексом и пелат у конзерви. Ајд то са милком још и некако, чоколада може бити здрава утолико што лечи депресију, ал ово остало је здраво колко и летовање у Сутомору. У кеси сам имао више канцерогених материја него што се комшија рибе најео, пресело му. Ако се храниш код локалног тровача то не ваља, ако идеш у "здраву храну" има да одапнеш пре тридесете, ако наручујеш клопу с Нета опет није добро, код Кинеза превише "вегете", и у киселу воду је стављају, обрни-окрени угасио си... Ал то је мањи проблем...

За празник рада сви воле да кркају месо, да праве роштиљ негде у природи и све, волим и ја. Увек се тако скупимо, нас пар, купимо бар трипут више него што можемо да поједемо и једемо док не поједемо, сасвим јасно. И онда бираш где ћеш да распалиш ватру, да нађеш неко мирно место, где нема шабана и кеба а по могућству ни крпеља. И таман га нађеш, или бар мислиш да си га нашао, а поред тебе се насади нека породица у фазону тада медвед, мама медвед и деца као продужетак врсте, шира фамилија тек да вашар буде потпун. И онда тата медвед из опел каравана (дизел 1.9) извуче "гуеринку" и расплете неки бећарац, кунем се, ево шта су певали за прошли Први мај:

"Купили смо ми за роштиљ месо,
чачкалицу дељем, а тебе би кресо,
да не пукне брука, насеци и лука,
јер мој ти је ћевап, мила прави севап..."

Па да му јебеш матер. Разумем ја и црвен бан и народне ероцке довитљивости, ал бар да је имао једну добру ћерку па да се и уживим у песму. Ал то је мањи проблем...

Већи проблем је што откад су ове врућине ја скоро ништа не једем, блед сам и стално гризем нокте. Дајте ветра, барем пола метра, и кап кише, да желудац дише...

Док не стигне нов пост, прочитајте о чему су ћаскали Павлец и Дударим.

Клик овде.