Апотека.

- Добар дан, изволите.
- Бардан, јел имате да ми дате нешто за спавање а да нису оне бесмислене "Јосиф Панчић" капи?
- О, те капи су јако добре!
- Можда за одојчад...
- А јел сте пробали "Персен"?
- Јесам, солидна зајебанција, згутам некад кад ми млеко покипи или кад ми риба обори рекорд у мајнсвиперу...
- Имамо и таблете на биљној бази "Erbe Della Notte", јако квалитетне!
- Хм, то ми звучи жабарски...
- Да, италијанске су, јако реномирана фирма!
- Онај, возио сам "Фијат" једно две године, сем ако није питање живота и смрти, радије не бих у себе ништа што је Италијан смислио и направио.
- Па то је најјаче што могу да вам дам без рецепта.
- Па, ја сам и мислио да ми дате нешто "испод жита", ја сам мислио да ми продате, знате већ, праву ствар.
- Праву ствар?
- Да, хтео бих да ми продате маљ, чуо сам да се од тога добро спава.
- Па јел вам неко преписао маљ?
- Није, ја би то онако, на своју руку да пробам...
- Маљ је врло опасан хипнотик, брзо се развија толеранција.
- Све ја то знам, само ви мени њега дајте, ако може...
- Добро, сачекајте.
- Хвала.

- Ево, три ударца по глави непосредно пре спавања, а ако је баш јака несаница онда пет.
- Важи, ја ћу одма шест. Не постоји преосетљивост на маљ?
- Не, нема предозирања, али се лако постаје завистан.
- Хвала пуно, живот сте ми спасли!
- Пријатно, и чувајте здравље!

- Па де си Дуди љуби те ујка Шуле, сто година се нисмо видели, аси порасоооо!
- Јебига, јесам се угојио, кад смо се ми уопште последњи пут видели?
- Ја мислим ономад на тетка Ружиној сарани, бре, виђамо се само кад неко умре, ко да нисмо фамилија...
- Да, то или кад неко од вас реши да купи комп...
- Хехе, немој си кваран, нећемо много да те гњавимо, саће ујна Стана да донесе сланиницу и ракијицу да се мало загрејемо па да видимо шта си нам то доно и какве су цене...
- Мени може само кафа, постим јебига.
- Постиш? Дај не глупирај се, ујнаааа, насеци бре то више и доноси, хехе...
- Нећу стварно, озбиљно, постим. Све фул, клопа, пиће, да имам шта да јебем вероватно би и то оставио по страни, стварно хвала.
- Ти знаш да сам ја био у црквеном одбору, јел знаш? То су бре све пичка до пичке! Знаш кака домаћа сланина, саће ујна да насече...
- Не постим ја због цркве, него да ми се издува мјешина, и црева и вене мало искулирају. Покојни деда Живан је увек постио, знаш и сам како је увек био виталан.
- Јес био виталан док га приколица није погазила у педес шестој, кажем ти ја да не ваља да се пости, стварно нећеш сланину?
- Стварно. Ако хоћеш спакуј ми комад па ћу да понесем буразеру, он не пости.
- Договорено! То је паметан човек. Дај да видимо какве су те цене док не стигне кафица, оууу види ал је ујна насеклаааа...
- Донео сам ти три варијанте, ова најскупља је шесто евра са монитором и има све о чему смо причали, ова за четрсто...
- Та за четрсто, та ми боље звучи, шта ту све има? Узи мало сланинке...
- Па ту је највећа разлика у монитору, што се разлике у цени тиче.
- Јел то онај плазма танак ко што у банци имају? Мајку им јебем са свим кредитима и каматама. Саћемо ово додуше да купимо на кредит, ал иначе краду како стигну... Јебои Динкић. Немој ми молим те нешто што зрачи, па да звизнем пре времена хехе, узи бре мало...
- Није тај монитор, тај иде уз онај од шесто.

- Ево мили кафица! Са све ратлуком, код нас нема да нема!
- Е фала ујна, јао, е, заборавио сам да ти кажем да постим, јел ти није тешко опет да приставиш само без млека?
- Па како постиш кад једеш сланинку?
- Ма не једем, сад сам баш причао ујки...
- Неће будала, сад ми је причао како оће да се замонаши и постане педер, једе неко цвеће пусти га...
- Па што не узмеш макар мало љуби те ујна, није она толко масна, баш је месната, донео Рале из села сад баш...
- Јел можеш молим те нову кафу?
- Ма може, може... Ал узми ти мало замези слободно, нећемо ми да те цинкаримо, ево ујна неће ни да гледа!

- Ја сам решио да ми узмемо то од четрсто, ти кажеш да ваља, онда мора да буде добро!
- Не кажем ја да мора да ваља, али у суштини то ти је довољно да...
- Онда договорено! Па ако се нешто не снађемо ми ће те зовнемо.
- Јел си ти беше ишо на неки курс раније, није вам фирма плаћала обуку?
- Ма јесте, ал нисам ја то много ишо, ко им јебе матер, шта има да ми плаћају, не треба ми ништа од тих говнара. Сам ћу да видим шта ми треба, или ако се не снађем ти си ту хехе...
- Ајде видећемо...
- И да, како с посла да пребацим оне смешне ствари? Знаш оно мајмун који шора себи у уста, па онда кад су тукли педере, па жена с коњем и то...? Јел то може да стане на једну дискету? Могу и теби да снимим ако оћеш, има на послу пун курац тих дискета, мада ти то вероватно већ одавно имаш кад си такав хакер хехе...
- Договорићемо се све кад ти стигне комп, морам сад да палим на факс, ајде чујемо се колико прекосутра.
- Не заборави сланинче за буразера, и молим те престани да глумиш та лудила са дијетама, следећи пут да кркамо ко људи!

Нагла технолошка револуција је својевремено у мој дом унела доста конфузије.

Проблем комуникације:

- "Поздравила те Драгица и рекла да свратиш по неку књигу, само смо кратко попричале преко Интернета..."
- "О чему причаш кево? Која Драгица и какве везе ти имаш са нетом?!"
- "Па Синишина мајка, него мрзело је да се пење горе па је позвонила на Интернет и онда ми је само то рекла."
- "Мислиш интерфон?"
- "Па да."


Проблем комуникације, финансијски тренутак:

- "Јел платио неко инфостан за прошли месец?"
- "Ја сам оној битанги Дудариму дао неке паре да плати месец дана неограничено, ко зна где је те паре спиздио. Јели разбојниче?"
- "Дао си ми за Интернет, мене инфостан не занима".
- "Ја само знам да сам ти дао паре, а ово што видим је опомена пред тужбу!"
- "Еј, неко звони на интерфон..."
- "Шта сад то значи? Да нам није писо стриц из Канаде?"


Проблем који ескалира на ширу фамилију:

- "Еј, Дуди! Ујка Шуле са Бежаније овде, како си ми лепи?!"
- "Ко бре?!"
- "Ујка Шуле, па Надин буразер бре, знаш кад смо онда пикали фудбал на Ади!"
- "А, у јеботе, ја сам мислио дас ти погино пре три године..."
- "Еееее, па како сад то? Па како Шуле да гине? Па где то... него види лепи, хтели смо да узмемо и ми тај компјутер хаха, да се модернизујемо под старе дане, па јели, јел си ти стварно хакер као што се прича да нам помогнеш мало хехехе?"
- ".........а шта"
- "Е види, оћемо да купимо и тај што има тај Интернет знаш, ал да кренеш и ти с нама да нас не зајебу, да нам не увале неки спор јел знаш. Частићемо те немој се бринеш, после идемо негде на пицу а може и ујна да направи шпагете, а има и неко винце, а шта кажеш, јели јел оћеш а?"
- "Кул."


Продубљивање јаза између генерација:

- "Ја сам чуо да кад ти читаш неке текстове на енглеском на том твом компјутеру преко жице, нама куцају америчке импулсе, и доћи ће нам рачун иљаду марака!"
- "Где си то чуо деда и од кад ти поново чујеш?"
- "Сад сам гледо на телевизији."
- "Опет си гледао немачке канале и триповао да разумеш шта причају?"
- "Какав стрип?"


Више не живимо сви скупа, а и деда је умро. То је донекле разрешило технолошке недоумице али је појава ДВД плејера донела једну читаву нову димезију квалитетне збуњености. О томе другом приликом... А и у овом посту нигде нема ни наговештаја перверзије, што неоправдава назив блога, морам да се пресаберем.

Већ пар година не пијем чесмовачу, осим што је пристављам за кафу ил цедевиту, зато дневно пропустим кроз систем по флашу-две киселе воде. Те пластичне флаше више не скупљам, немам их где. Раније сам их чувао па слао тетки на село, да пакује онај домаћи кувани парадајз. Некако ми је мрско и да их сабијам, превише је то буке. Све у свему, уобичајено генерисање смећа + флаше значе једно бацање ђубрета дневно. Обично око поноћи одем да га бацим, то ђубре, и то ми је некако озваничава крај дана. А и у то доба скоро увек на клупицама седе неке малолетнице и кришом пуше даи родитељи не виде, то ми се увек свиди да видим пред спавање, младо и декадентно.
Заграбим кесу са ђубретом, кренем низ степенице, снимим да је лифт заглављен између другог и трећег спрата. Бацим, одмерим клупицу, сударим се с неким кером који је развлачио јагњећу лубању поред контејнера, кренем назад. Лифт стоји заглављен између четвртог и петог. Које су шансе да се заглавио између друга два спрата у року од три минута?!
Коначно легнем и ту преломи стара добра параноја. Шта ако лифт није празан? Рецимо, неко је од пензоса ушо и прорадила срчка, срушио се између другог и трећег спрата, уздрмао је врата и лифт је стао. Онда се прибрао да поново притисне дугме, али се код следећег спрата за пар секунди опет срушио и сад чека да цркне у лифту. Требало би да устанем и да проверим, и би ја, само да није два ујутру.
Пробам мало да маштам о оним клинкама с клупе, да брже заспим. Нема шансе, како кренем да замишљам шарене доколенице и кикерсице, тако ми у главу дуне полу мртав чича који баца пеглу по лифту. Јебига. После неког времена, коначно ме ухвати сан...
После два минута, нешто ме тргне и пробудим се. Погледам горе, сијалица без плафоњерке, лево дугмићи, десно нечије размазане слине и тегет фломастером исписано "пуши те га цигани!" и "маја је блајвала жељку". Иза мене сломљено огледало а испред одшкринута врата од лифта и задах ракије који дезинфикује цео објекат. Мораћу или да смањим алкохол, или да користим степенице, или да не сањам глупости.