- Е Јојо, е Јојо стани е...
- Ооо, дез комшија, како си ми?!
- Ма ево, добро, него пусти то, да те питам...
- Ево и ја добро, ради се...
- Зато и хоћу да причамо, опет ми неко мако радио из кола.
- Лееееле, па кад мајку му?
- Синоћ. Ајд ако си га узо да ми вратиш.
- Па куд би ти ја узо бре комшија, па ти знаш да ја...
- Знам да си прошли пут реко да ниси, па сам га од тебе купио назад на Каленићу.
- Па била зима, морала деца да једу нешта...
- Сад је пролеће јебига, ако јеси, а знам да јеси, даћу ти сома динара одмасадаодма да ми га вратиш, да не морам сутра на Каленић.
- Ау бре комшија па ти мени ниш не верујеш, нисам бре узо, а и ти имаш аларм на твоја лепа кола...
- Имам патку, возим јебени фијат, тачно знам како га отвараш јер и ја га тако отварам кад заборавим кључеве. Даћу ти сома, ионако нећеш више од тога добити на пијаци. Стварно волим тај радио.
- Ма видо га нисам, Хабиба да ми мре ако...
- Био сам на Хабибиној сахрани ако се сећаш, један од троје белих из комшилука који су дошли. Па и због свега тога, који ти је бре курац да ми свака два месеца крадеш касетофон?!
- Нисам, нисам га...
- А ако га нађем сутра на тезги?
- Е ако га нађеш пљуни ме у лице и носи, ето!
- Кул...

Сутра на Каленићу...

- Пошто ти овај мој кас Јојо?
- Ехе, хехе, дес комшо... е за тебе, ево, само песто кинте! Може?!
- Дај... дај и ове велике шарке, то са Шикијеве шупе а?
- А јебига...
- Одакле ти frame relay рутер, бре, јеботе?
- Не знам комшо, ај дај осамсто и носи све то, а?
- Кул...

Код мене у крају постоје две врсте паса, обичне доџ луталице и цигањски керови. Ове прве обично хране разне бабе и деде остацима голубова од ручка и по неком кришком наводњеног леба. Ти керови обично лају на све који нису добродушни баба и деда али брзо ти се скину с врата, скрене им нешто друго пажњу и ћао. Најчешће дејствују из улаза неке зграде или дворишта и не иду много далеко од базе. Ако идеш бициклом, тад уме да буде зајебано, али у суштини су океј.
Ове цигањске, јел, хране цигани. Ти пси се углавном мотају по циганским улицама, дању мало обиђу реон да овере контејнере и канте за смеће по парку и такото. Ти цигањски керови су по природи сталкери. Рецимо, укачиш једног таквог код Пејтона, и тај ће те прати све до "Старе Србије" или до "Шиптарца", зависи на коју страну си пошо. Фора са њима је што не лају, него се сконтају да си им газда, иду ти уз ногу и њуше около. Прво ти буде драго што ти животиња исказује наклоност а после те некако блам јер већина тих џукела изгледа овако:





Ал онда ти опет постане драго, јер сконташ да ни ти не изгледаш нарочито боље па ти свеједно. Лепо вам заједно. Пас и човек. Јесењин, керуша и остало.
И тако се са мном сконта неки тај џукац, баш код Пејтона. Обзиром да сам имао кесу са клопом у руци, није ни чудо да је мене одабрао. У ствари јео сам оне интегралне грисине, тражио са кимом а добио са сусамом. Јебени сусам. Не можеш га после сутрадан цео дан скинути с гузице, цела ролна ти оде, и то трослојног. Тако да ми је било задовољство да ужину поделим са Џекијем, или Рексом, треће нема.
Прођемо заједно чубурски парк, он уредно чека семафор заједно са мном. Поред семафора погледам билборд, дрипци скинули све беле Теленорове коцке с њега, наркомани.
Прођемо заједно поред школе, бацим поглед на билборд и сконтам да рекламе за чипс постају све дебилније, као да се не ради о кромпиру удављеном у по киле уља. Џеки (Рекс) ту реши да ме напусти јер је почео један од оних пљускова кад вам кишобран не значи апсолутно ништа, можда модни детаљ. Ја углавном користим оне кинеске једнократне, ал нисам имо ни тај код себе. Кући вазда сувих гаћа, није проблем.

Семафор код "Болоње" држи читаву вечност, мада ако нисте пешак него возач онда је доста згодно јер се зелено брзо упали. Већ сам мокар до голе коже, и пар сантиметара испод ње. Прсти се смежурали као кад си клинац па нећеш да изађеш из мора док ти усне не поплаве и прсти не добију тај секси облик. У трамвајској шини се образовала бујица, пичи ко Дрина. Звизнем шлајку да видим докле ће да плива, стигла је негде до "Делта спорта" кад је семафор позеленео, а ја поплавео. Кренем преко улице кораком искусног морнара и бацим поглед на билборд...
Кад да видиш на њему нека позната дружина. Брат Фрушанте свеже неошишан, а до њега брат му Фли разрогачио очи, до њега кум му Чед и то фино обријан, и на крају реда Ентони вата профил. Сви носе кациге, ваљда су прерасли socks on cocks. Пеперси у Србији, фала бре курцу више, срећа се продаје за 1990,00 динара.

Извињавам се на дужем уводу и дигресијама. Купите карте.

Са својих седамнест сам био прилично млад, и сад се тако осећам мада мало другачије изгледам. Сад баш и немам неко узорно друштво, мада је тад било још неузорније. И тако ја голобрад на неком неузорном месту, и она приђе и без да се и представи...

- "Хоћеш да се љубиш са мном и са мојом другарицом?"

У пичку материну! Ни мање ни више... Ко да ме пита "Јел да да не би волео да ти рикну ћале и кева и да ти неко сипа со у очи...".

- "Па оно... не знам..."
- "Па јел оћеш ил нећеш? Оно тамо ми је другарица..."
- "Ма... ја, имам девојку."

И стварно сам имао, у ствари то је био значајан покушај, али сам давао целог себе да то успе.

- "Па јел она овде?"
- "Па није..."
- "Шта је онда проблем?" - и ухвати ме ноктима назад за врат.
- "Није проблем него..."
- "Шта си се усро?!"
- "Хехе, ма нисам, него... немојте мене..."

Немојте мене?! Ово је друга најглупља ствар коју сам у животу реко. Прва је кад сам пријатељици на сахрани њеног оца честитао уместо да изјавим саучешће.

Из очију је могло да јој се прочита "Куд да налетим на педерчину" а из уста је потекло:

- "Извини ако си педер, јебига ја то нисам могла да знам..."
- "Нисам бре, јеботе, нисам педер бре... човече..."
- "Океј, ајд ћао."
- "Е не, е, хоћу ја..."

Аха, можда и оћу. И тако... Наравно да јој нисам реко да сам пљунуо у гаће.
А зашто сам све ово испричао... Па, данас цео дан тучем бели лук, не дам душману да ме закује за кревет. И онда сам размишљао како би много боља варијанта била да сам тад здибао на бели лук, мање би се кајао. Ране из школе цео живот боле...