Јелица је дошла у наше одељење почетком другог основне, а отишла крајем исте године. Ћале јој је био војно лице па су се често селили. Тих девет месеци је било сасвим довољно да ми помрси рачуне. Посматрао сам је како прескаче ластиш или игра школице, врелина се у препонама први пут гомилала, као што се гомилају мегабајти кад стартујеш неки торент са доста сидера. Углавном, тада нисам знао шта ми је чинити, десница јесте служила за бацање, али само лопте ка кошу... наивна времена. Онда нас је разредна ставила да седимо заједно. У почетку ме Јелица игнорисала али онда је схватила да нисам глуп колико ружан па смо почели фино да комуницирамо а убрзо и да се дружимо после школе јер се испоставило да смо комшије.

Дружење се огледало у томе да сам обично ја ишао код ње да се играмо лего коцкама. То је било сасвим логично, ја јесам имао пуну корпу играчака али све су биле купљене код Пере или Цанета на "Каленић" пијаци, а она је имала те неке фенси џиџе. Игра је увек била слична, проспемо коцке из различитих кутија на под и склапамо нешто сумануто док нас њена кева не позове на ручак, то је обично значило и да јој се ћале вратио с посла. Њена кева је била иста она, у ствари обрнуто, али ја сам ствари посматрао према свом интересу. Био сам љубоморан на њеног ћалета јер их сваки дан гледа, тако упарене, бирани примерци за hyper threading.

Тада сам први пут идеализовао женско. Мирисале су божанствено, као и цео њихов стан. Моја соба је углавном здибала на акваријум са корњачом и чарапе које су умрле негде испод кревета. Јебига, културолошке разлике. Углавном, чак је и сама клопа коју сам код њих јео изгледала нестварно и увек посебно укусно. Био сам апсолутно убеђен да ни једна од њих никад у животу није прднула ил подригнула... наивна времена.

Елем, једно поподне Јелица је требало да дође код мене, њени су ишли ван града тог дана и њена кева је замолила моју да јој ћерка буде код нас. То је било таман у време када сам кући сам са бабом, тако да нас моји неће смарати глупим форама, а баби сам реко да случајно не испржи домаће кобасице из којих вире хрскавице и жиле него нешто нормално. Замолио сам и за пудинг. Све за децу може... И заиста није изневерила, направила нам је чак и печене јабуке са орасима. После свега, предложио сам да одемо у моју собу и цртамо по зидовима. Моји су хтели да мењају тапете и рекли нам да можемо да жврљамо по њима до миле воље, понуди деци анархију и нећеш погрешити. Отишла је само до ВЦ-а...

Размишљао сам да док је она у клоњи, на зиду напишем како ми се свиђа или тако нешто. Предомислио сам се јер сам сконтао да би се вероватно наљутила и не би причала остатак дана са мном. Баба се јавила да иде код комшинице на кафу и да будемо добри, идеално, сад више нема ко да смара, можемо да вриштимо и шарамо, да смо десет година старији било би још лепше. Нестрпљиво се чека њен повратак, толико нестрпљиво да сам пришао вратима од клозета.

- Еј, Јелице?
- Шта је?
- Еј, па јел ти добро?
- Јесте, што?
- Па нема те... колко бре то пишкиш.
- Па не пишким него каким.

Е боље да ми није рекла, није да имам проблем с тим да се тако савршено створење посере у мојој кући, али некако ми је нарушило целу ту идилу.

- Па хоћеш брзо?
- Не ако будеш стајао поред врата!
- Океј океј... ај само пожури, плиз.

После још десетак минута изашла је, а мени се у међувремену гадно пришорало па сам улетео чим је њен посао био завршен. Ау сине. Прво сам мислио да је дошо деда из села, упао на превару у клоњу и побего са лица места. Само он је био у стању да искења мрвторођено јаре. Није, нема деде. И даље сам био убеђен да је у питању неки трик, неслана шала, подвала... Па немогуће да дете од осам година, и то тако танано женско, покења такав пањ! То не би прошло ни царским резом, теоретски немогуће. Па ипак, њено говно ми се кезило и призивало параноју - "Да да, мали Дуди, то сам ја, и када ожениш моју газдарицу гледаћеш ме сваки дан!". Пустио сам воду, није отишло. Још једном, ни сантиметар да крене. Сипао сам воду у кофу и сасуо, без ефекта. Када се моји врате оптужиће ме да сам ја кривац, неће поверовати да је њено, нико нормалан не би поверовао. Морало је да оде. Дохватио сам велику турпију из ормарића поред веш машине и исеко злотвора на делове. Као руком однешено. Вратио сам се у собу.

- Успео сам, отишло је.

Ни сам не знам зашто сам то рекао. Почела је да плаче, и то се наставило добрих десет минута. Ја сам узео да играм "Снупија" на комодору, она је читала неку књигу и до краја дана нисмо више проговорили. Од тада, престали смо и да се дружимо, ја сам тражио разредној да нас размести, а наком месец дана Јелица се одселила. Моја представа о жени као идеалном бићу пала је у воду. Па ипак, то ме није дуго држало, појавила се Јелена и био сам чврсто решен да никаква говна не помуте моје планове.

Елем, слична ствар је и са Пеперсима. Ја ћу и даље слушати музику и ићи на концерте, али говно које су нам за собом оставили прошлог уторка ће се памтити и ту турпија не помаже. Боље да смо их само из далека посматрали како играју ластиш.

- Где је Дударим?
- Ено га спава.
- Буди га, оће га ћале на телефон.

- Дуди? Еј, Дуди, буди се, е...
- ...... ам?!
- Еј, држи, ћале, оће с тобом да прича.
- Ало?!
- Еј сине, ајде дођи часком до Борче.
- Како бре часком, јел знаш ти де је то?! И што ме бре будиш, знаш кад сам синоћ лего...
- Ајде лагано деведеспетицом, тетка је овде сломила ногу.
- Од чега?
- Шта од чега? Ма своју ногу је сломила, сомино!
- Па који ћу јој ја онда курац, ја учим за електроничара, нек иде код доктора.
- Ма немој се правиш паметан да и ти не завршиш исто! Облачи се и долази!
- Добре бре добро, ал стварно, шта ћу ја тамо кад си ти ту?
- Ја идем на станицу да сачекам њене из села, долазе да буду с њом, а ти да будеш у међувремену ако тетки нешто треба да не устаје сама.
- Ма само јој дај даљински, ионако у животу само ТВ гледа...
- Слушај бандиту, за сат времена да си овде поред тетке!
- Па зар нема неке комшије?
- Какве комшије крај нас живих, шта причаш ти...
- Ау бре... А шта има ти да чекаш те њене, што они лепо не седну на бус и дођу тамо?
- Не сналазе се по Београду, знаш да су прошли пут отишли на Медаковић уместо на Баново Брдо јер не разликују тролу и трамвај.
- Па ваљда знају шта је аутобус, и умеју ваљда да читају двоцифрене бројеве.
- Уместо што се расправљаш до сад си мого да се обучеш и да кренеш, ајде, чекам те.
- Стани бре мало, јел имаш ти и млађег сина за таке зајебанције?
- Он мора на тренинг, а и тетка га не воли ко тебе, сећаш се кад си био мали како ти је сваки пут правила шненокле...
- Сећам се само да ми је увек било мука кад дођемо кући из гостију...
- За пет минута да си кренуо овамо!
- Ајде.

Девдесетпетица. Заспао на седишту.

- Карте...
- ...........
- Карте!
- ...........
- КАРТЕ!!!
- ...ерм?! Шта?!
- Карте.
- Не продајем ја карте, бре, види код возача...
- Контрола карата, правиш се паметан а?
- А, то... па немам ја карту.
- Па онда дај неки документ бато, лична карта, пасош...
- Јесте луд сам да с пасошем идем у Борчу.
- Личну карту момак, немој џабе да се расправљамо.
- Немам.
- Онда ће зовемо милицију.
- Добро добро, ево, јел може повластица уместо личне карте?
- Имаш повластицу?!
- Имам. Ево.
- Па шта ме онда дркаш, јес ти дрогиран ил луд...
- Тетка ми сломила ногу.
- Нека је, ја би ти и главу сломио кад је тако ненормална.
- Не моју, своју, па идем да је посетим.
- Ја би да сам на твом месту момак, наставио још право, до Падинске Скеле, да ти на лицу места одреде дијагнозу, ај здраво.
- Пријатно.

Теткин стан, двадесет минута касније.

- Па добро де си до сад!
- Заспао сам у бусу па сам отишо до последње, онда сам се пешке враћао да поједем сладолед успут.
- Сладолед?! Слушај, ја идем одма сад на станицу, а ти буди овде, ајде...
- Ок, где је тетка?
- Ено је у дневној соби гледа телевизију.
- Баш чудно.

- Здраво тетка.
- О па где си Дудиле, мого би да навратиш и мало чешће.
- Оћу једном, кад купим кола, ил хеликоптер.
- Па нисам ја баш тако далеко!
- Па ниси, ако гледаш у односу на Овчу.
- Ју ју ју ма шта ми наприча!
- Па како си то успела с ногом?
- Ма ишла у подрум да видим дал се убуђо купус од зимус, и није било светла, и омашила степеник и ето ти...
- А где ти је гипс?
- Каки гипс?
- Па гипс бре, јел ми реко ћале да си је сломила?
- Ма јок море, само је уганула, проћи ће од облога до сутра...
- Па што сам ја онда долазио?
- Па да ми погледаш оно уземљење од бојлера, све ме нешто пецка струја док се туширам, рече ми малопре твој ћалац да ти то знаш да наместиш.
- А јел ти тако реко?
- Јесте, ено имаш неки алат тамо у ладици ако ти затреба.
- А зашто онда долазе ови твоји из села ако ниси сломила ногу?
- Па прекосутра слава Миодрагу, па идемо сви заједно, ваља се.
- Кажеш у ладици је алат?
- Да да... помери се бре ништа не видим екран од тебе.
- А јел и даље штекаш ону ораховачу у фијоци од ормана?
- Хехе, е... ал немој ником да кажеш, оћеш једну?
- Јок ти ћеш, ај одо да радим...

Не могу да се одлучим шта је боље за суботу и радног човека. Дал да спава до подне или на уштрб здравог сна да узме неку додатну кинту ако му се укаже прилика. У петак вече зове ме Маре...

- Е, матори, јеси за један послић сутра?
- Не знам, о чему се ради?
- Ма треба да монтирамо неки рек орман и провучемо пар каблова, кренемо ујутру око деветке пошто ти слепци раде суботом до три...
- А где се ради?
- Она агенција за некретнине код општине...
- Па шта знам, ајде... ти и ја а?
- Па... ти, ја... Цвеле и Роки.
- Јеботе па што онда зовеш мене?
- Роки једини има кола, њега мора да цимамо, Цвеле нема посао - знаш и сам, па је био ред да га позовем...
- И на крају ће опет да буде ко прошли пут, ја завршим посао а кинту делимо на четри дела?
- Ма није... биће океј, ајде бре, и океј је кинта... ајде.
- Ајде... ја носим алат?
- Јок, нешто носим ја а нешто има тамо.
- Ајде, покупите ме онда ујутру, и ако неко опет да мутавом Цвелету да пије, ја одмах палим кући.
- Биће океј бре, ајде видимо се.

08:45, улазим у ауто.

- Де си Дуд!
- Де сте... е ја ништа нисам носио са собом, рекли сте да сав алат има.
- Ма да бре, без фрке.
- Де си ти Цвеле, шта има?
- Ео ниша бате, читам овај "Скандал", покушавам да провалим ову мозгалицу...
- У "Скандалу" има мозгалица?!
- Да, бате. Пази. Замисси један број.
- Било који?
- Па да, јебига. Немој само неки велики баш, да би мого се снађем.
- Океј, тријес.
- Ма, не. Јебига. Не треба да ми га каеш, капиаш, него, бате, замисли га!
- Океј, ајде, замислио сам.
- Није опет тријес, а?
- Па шта те заболе који је, замислио сам.
- Добо ае, е сад. Јебига. Ја ти дам још толико, океј?
- Океј.
- Е, добо. Е, сад. Маре, бате, он ти да још пет, океј?
- Да.
- Е, сад, Роки ти да још три, а?
- А што ми Маре не да одма осам?
- Е јебига, како то сад?
- Па, ако ми први да пет а други три, зашто ми први одма не да осам?!
- А па, тако иде мозгалица бате, јебига откуд ја знам, ај из почетка?
- Ај...
- Значи, замиссио си. Ја ти дам дупло и Маре ти да осам.
- Ето видиш да може.
- Е, јебига, видећемо на крају. Е сад, пола бациш у воду.
- Аха...
- Вратиш, бате, Ракију дуг...
- Њему нисам ништа узимао.
- Е, јеботе, видиш да мора оних три!
- Ајде даље...
- Па ае, ал, није сад то то више... Значи, по мојој рачуници... број који си замиссио је... ЧЕТРИ!
- Иди бре Цвеле у курац...
- А? Шта је? Јесам погодио?
- Нећу ни да се трудим да ти одговорим...
- Па, јебига бате, кад си све сјебо с оном Маретовом тројком, миссим... Раки бате, оћеш ти да пробаш фору а?
- Не могу брате, возим, па не могу да се концентришем.
- А... да, само ти вози бате. Маре, оћеш да извалиш штос, јели?
- Зајеби ме Цвеле, живота ти.
- Пичке...

09:30, званичан почетак радова.

- Ај да поделимо посао, ја ћу са Ракијем да разјебем орман, ти Маре дигни лајсне где треба... Цвеле, знаш да радиш са бушилицом?
- Да бате, само тако...
- Добро, ено ти је тамо, имаш и васер вагу, узми једну каналицу и пичи рупе сваких пола метра уз ону тамо вертикалу...
- Ам... ал, овај зид бате иде горе све до плафона.
- Ајде?! Си видео некад другачији?
- Па не бате, ал ја се плашим висине до јаја, не смем ја на мердевине.
- Плафон једва има три метра.
- Не вреди бате, не смем...
- Ништа, иди ти с Маретом а ја ћу да бушим.

10:15

- Еј Дуд, фали нам гедора, ајд тркни горе узми.
- Од кога?
- Тамо на првом спрату од оног лика што седи, он има алат. Ако случајно није тамо знам да стоји у другој фијоци.
- Јел то онај фантом што носи љубичасти џемпер?
- Јесте што?
- Знам га од раније, сомина је, дркаће ме да му написмено тражим...
- Ма дај не сери, теби нико жив не ваља, само иди донеси гедору.
- Ајд...

Канц на првом спрату, куцам и улазим, лик окренут леђима и куца нешто за компом.

- Е, здраво...
.
.
.
.
- Еј?!
.
.
- Само секунд.
.
.
.
- Треба ми гед...
- СЕКУНД!
.
.
.
- Слушај, само ми гедора треба.
- Здраво, изволи?
- Кажем, треба ми гедора.
- Аха аха... е извини, секунд...
.
.
.
- А за који посао ти треба?
- Па доле намештамо онај рек...
- И баш гедора, јел?
- Да бре, каже Маре да ти је у другој фијоци.
- Само секунд.
.
.
.
- Извини, куцао сам нешто важно.
- Мени се учинило да четујеш са неким ко се зове "Инге" и има шведску заставу за аватар.
- Није пристојно да ми буљиш у монитор.
- Слушај, само ми дај гедору, молим те.
- Јел то треба нешто да се заврне?
- Да се одврне... свеједно је, само ми је дај.
- А откуд Маре зна где мени стоје гедоре?
- Не знам, питај га. Ја треба да је узмем и однесем доле.
- А што Маре није дошао по њу?
- Заузет је. Дај ми алат.
- Који "број" ти треба?
- Не знам, дај ми цео комплет па ћу вратити кад завршимо.
- Како то да ви немате свој алат?
- Дај ми гедору.
- Знаш како ћемо, нека се Маре лепо попне да ми објасни каква му гедора треба и за какву врсту посла па ћемо да видимо, овако није добро.
- Слушај мандрилу, да те не би сад јебо преко тог усраног џемпера, дај ми кутију са гедорама и само пробај још нешто да ме питаш најебо си!
- Еј Дуд, шта си се задржао, јеси донео?
- На...


11:30, каналице постављене, орман се качи на зид.

- Е тако, ја ћу с ове стране, ти Дуди привати ту лево, ти Цвеле...
- Е бате, не могу ја то.
- Шта бре не можеш?
- Па, оперисо сам килу пре метар дана, не смем да дижем ништа теже од пет кила, бате.
- Ајд ме молим те подсети зашто си кренуо данас са нама?!
- А, због кинте, и да помогнем, оно...
- И шта си помого?
- Који ти је, бре, курац да се, цео дан данас дереш на мене?!
- Заборави... ај дигнемо овај орман па наручимо нешто за клопу.
- Да цимнемо оног лика са спрата да помогне?
- Маре, не сери него дижи.

12:00, орман окачен, остаје да се нешто презалогаји и провуку каблови.

- Оћемо да наручимо пицу, а Маре?
- Ајде, неку највећу што имају.
- Е, бате, немојте само неку с печуркама, јебига...
- Дај Цвеле који ти је, где си видо пицу без печурки, шта ти сад не ваља?
- Алергичан сам бате, на печурке бате...
- Како можеш да будеш алергичан на печурке?!
- Јебига бате, поједем печурке и... усерем се разумеш, стомак ми алергичан.
- Па шта ћемо сад, да тражимо каприћозу без печурака ко неки дебили?!
- Па бате, ако вама није фрка...
- Ма јок бре, ко га јебе, си луд, нек поручи сендвич...

13:30, са пицом у желудцу и кабловима на месту...

- То је то. Дај да покупимо све што је наше, узмемо паре и бежимо. Маре како си се погодио?
- Па испада да смо сви добри по тријес јеврића... Поштено?
- Поштено бате, слажем се...
- Дуди?
- Мда... ајд палимо.

Пола сата касније у колима.

- Е, ехе, бате... извали СМС бате... ладно ми прошо тикет!
- Што значи?
- Па, бате, ладно сам добар педес јевреја на клаџи! Ха! Аћу да се расзтурим вечерас од цирке бате...
- Цвеле ја од данас престајем да се дружим са тобом, и ако ми неко јави да си црко казаћу да ми се живо јебе.
- Који ти бре сад? Зезам се бре, ае, ша сад, водим вас за ту кинту негде на клопу...
- Тако је већ боље...
- Да бате... у "Даф"...
- Избаци га напоље.
- Добо добо... асте неки... у "Жуту греду" онда...
- Напоље!
- Доообо јеботе, кое сте пичке, ко да у "Мажестику" једете ћевапе... бате...