Август је и много је вруће. Ако је веровати Студију-Б данас је најтоплији дан од како се у Београду мери температура, а то се ради већ неко време. Ја Студију-Б углавном верујем, довољно су социјални и не виде се далеко да би морали да лажу нон стоп.
Требало је синоћ да се обријем, ал ме мрзело. Сад кад се збричим и зној крене да шиба, има да се трансформишем у булку. Кад крене да се црвени и пече... али ипак се мора. Звала ме да се видимо и не могу да одем ко Чубака, пробаћу да се санирам помадом и талком, има још сат времена, ваљда ће бити океј.

Тако сам једно јутро у оној несретној Будви узео да се бријем. Узмем после бријања па опалим неку крему, за коју се испостави да иритира, и тако уређен скочим у воду. Прво су дошли спасиоци из Бечића, Котора и са Светог Стефана да виде ко се толко дере. Онда су се спустили горштаци са околних планина и господа са Цетиња мислећи да је нека фешта, да кољу вола, па ће бити бесплатног печења. То је све проузроковало гужву, па је милиција морала да уређује саобраћај, а како је понедељак у Црној Гори нерадни дан то им је доста тешко пало па су ми написали прекршајну пријаву. Сутра одем код судије за прекршаје, а пошто је и уторак тамо нерадан, судија беше прилично нервозан јер је због мене морао да излази из куће, те ми одрапи два дана добровољног рада уместо њега. У среду кад сам дошао на посао, сконтао сам да ја као судија могу себи да поништим казну, тако да сам у четвртак опет ишао на купање а правду је делио Бог лично. Добро, доста с дигресијом...

Ево ме сада испред огледала и пребирам своју колекцију бријача, неки тупљи би био пожељан. Нађем пригодан, али без крви се није могло. Ипак, више не личим на клавијатуристу "Неверних беба" и срећан сам због тога. Још пола сата и крећем, ваљда ће упала мало да се смири, трудим се да се не знојим. Не могу у град у папучама и у бермудама, што је много много је. Навучем фармерке и патике, крене зној. Црвени се брада, врат, пече, умивај се, бриди, црвене тачке, талк, не вреди, срање...
Гледаћемо се у очи, ко се још гледа у бркове, браду и врат. Време је да се крене.

Телефон. Ако зове да откаже појешћу бријач са све гелом, беби уљем и павловићевом машћу.

- Ало?
- Е? Симке је, јел долазиш?
- Долазим где?
- Па стиго ми угаљ, за данас смо се договорили да утоваримо, Боки и Маре су већ стигли, није ваљда да си заборавио?
- А... ма јок... задремао сам био, само да се обучем и долазим...

- "Еј Дуд, долазила она баба са трећег спрата данас док ниси био ту."
- "Која?"
- "Она бре жгољава дугокоса, што личи на Иги Попа."
- "А, Дивна... шта оће?"
- "Ма ништа је нисам разумео, помиње подрум, смрт, неке ђаволе, пакао..."
- "У је, да јој није ћале увалио ону препеченицу од прошле године?"
- "Јок, биће да је нешто друго, углавном на крају је поменула и неко буре. Па ми паде на памет, шта се десило са оним купусом што ономад киселисмо?"
- "Па не знам, појело се ваљда..."
- "Ја се не сећам да смо много сарми зимус завили..."
- "Ма појело се бре ћале, сто посто, да није до сад би се двеста пута убуђало, који ти је..."
- ".........."
- "У јеботе!"

Сиђосмо до подрума са батеријским лампама пошто је сијалицу, наравно, опет неко мако.

- Ево га, човече, ладно је буре пуно.
- Ладно је можда било зимус, сад делује да је добрано подгрејано. Ако га је баба отварала да види шта је, њене речи ми добијају на смислу...
- Ај да отворимо.
- Јеси луд? Мора да џибри до неба.
- Па баш зато, да видимо колко смрди, да знамо у чији контејнер да га сручимо.
- А и то што кажеш, само запекло је, ајд цимај...

Петнест секунди касније, у ходнику зграде.

- "Јеботе..."
- "Ћути кад не изгибосмо..."
- "Како да се вратимо да затворимо?"
- "Знаш шта, иди горе до стана, на орману има две војне торбе, у оној већој има гас маске што сам мазно с војне вежбе, донеси их."
- "Мислиш да ће помоћи?"
- "Помогло је онда кад је стриц Градимир дошо из Црнића и инсистирао да се изује, не видим што не би и сад."
- "Добро онда."

Уз мало муке, гас маске монтиране и буре успешно затворено, пацови и бубашвабе из подрума неутралисани.

- "Ми ово нема шансе да саспемо у контејнер."
- "Цениш?"
- "Гарант. Има неко да зове мурију, ово је горе него бојни отров."
- "А да једноставно бацимо цело буре?"
- "Неко ће нас видети, неко други ће бити паметан да га отвори, а онда ће заједно да нам звоне на врата."
- "Па шта предлажеш?"
- "Да га закопамо. Ставимо га на гепек, однесемо на Топчидер и закопамо. Тамо сам пре два месеца сахранио мачор Чеду, знам одлично место."
- "Ајд нек ти буде."

Тако се по други пут ове године обрех у топчидерској шуми са лопатом у рукама, недалеко од гробља. Циклус живота рекло би се. Заборављен од својих најмилијих и утамничен, футошки смрда је скончао како је једино могао.

- "Ово је то место, мека је земља и неће нико да наиђе, ај копамо."
- "А шта ако неко ипак наиђе и види нас како у шуми копамо раку?"
- "Ма дај, па то је у овој држави најнормалнија ствар, вероватно ће да се понуди да помогне ако и ми њему после помогнемо... Једино би му био чудан покојник, таквог је мало ко видео."
- "Мали, не сери него копај."

Четрдесетак минута и дволитру пива касније, гроб беше спреман.

- "Ето, и кажи ти сад мени јели то било тешко?"
- "Изгибох бре... Од ове зиме само рибанац..."
- "Јебига ћале, мого си лепо да оставиш пљуге заједно са мном, па би могли у профи гробаре..."
- "Кад то помену, шта уради Партизан јуче против Барсе, с колко су пукли?"
- "Ма добили бре идиоти..."
- "Бар нешто лепо... Оћемо цело буре ил да саспемо?"
- "Ја гласам да саспемо, то са целим буретом ми није еколошки, можемо да га оставимо после поред оног контејнера до гробља."
- "А овако је еколошки до мојега, има да истопимо и Артик и онај други... Ај стављај маску па да завршавамо."

Речено - учињено. Купус на месту, буре на месту, лопате у гепеку, кривци у колима.

- "Е, ај сачекај да одем да се ишорам, не могу да трпим до куће."
- "Ај, таман док загрејем мотор."

Шума је, забодох прво грмље.

- "Кааад сам био млађан лов... јао види мачка, мац мац, оди мац..."
- "МРЊАУ!"
- "А бре?! Чедо?! ЧЕДО?! Ма дал је мог..."

Кренем за мачком, ал ме неко дочепа за раме.

- "Не тако брзо господине."
- "Иди бре у... ко си сад па ти?"
- "Ја сам Станоје, ту одмах са треће парцеле, ту је и госпођа само молим вас прво закопчајте шлиц пре него вас упознам, непристојно је."
- "Каква бре парцела, какви бакрачи?! Одакле су тебе пустили?!"
- "Трећа парцела је одмах уз ограду. Упокојисмо се пре 15 година, госпођа и ја. Остадосмо без пензије, стигла нас болест, прво сам отишао ја а она за мном."
- "Ма иди бре дођавола..."
- "Већ смо били тамо, само привремено додуше. Није нам одговарала клима. Нашли смо једно дивно месташце и тамо провели добрих десет година, све до вечерас када се јавио тај ускисли воњ и вратио нас овде. Ви немате ништа с тим?"
- "Ја, овај, не..."
- "Само питам. Малко изнад нас је Стеван Книћанин, а видео сам да је и он почео да се буди. Стева је прек човек, ако устане има свима да нам јебе матер, да простите."
- "Оваааај..."
- "Нећу вас више задржавати, идем мало да прошетам и потражим госпођу."

- "Ћаа... ћа... ћааааа... ЋАААААЛЕЕЕЕЕЕ!!!"
- "Шта се дереш?"
- "Пробудили смо мртве!!!"
- "Помери се..."
- "Ма шта да се померим с места, мајке ми бре, изађи из кола да видиш."
- "Дудариме, помери се..."
- "Ма изађи кад ти кажем..."
- "Помери се, Дудариме помери се... ПОМЕРИ СЕ..."

- "АЛО БРЕ ДУДАРИМЕ ПОМЕРИ ГУЗИЦУ ВИШЕ!"
- "А бре?!"
- "Јеботе спаваш већ два сата, померај се одатле."
- "Уф... добро је..."
- "Шта је добро, дозивам те петнес минута, ај дижи дупе."
- "Добре бре добро, устајем..."
- "Ајде, пожури. Тражила те баба Дивна са трећег, каже мора нешто из подрума да се износи. Иди до ње види, ја сам је слабо разумео..."