Разговор који прекида непријатну тишину за шанком...

- И шта је на крају било са Санелом?
- Каквом бре Санелом?
- Ма она, што је требало да се видите... није Санела него... Санета?
- Не знам о чему причаш...
- Она из компјутера што си хтео да се видиш...
- Не зове се Санета бре будало него се знамо с нета.
- Е па то, знам да је из неких огласа...
- Каквих огласа? Како ти замишљаш Интернет мајке ти? Као "Пан еротику"?!
- Па него како се нађете ако нема оглас?
- Е... заборави...
- Мени то с компјутерима болесно.
- Шта ти је болесно?
- Па то... за мување, то ми некако за педере и педофиле...
- Ја нисам ни педер ни педофил.
- Пааа...
- Педер нисам свакако...
- Ај добро... ал свеједно... то је за оне што немају муда...
- Мајке ти? А како ти то радиш?
- Пааа, лепо... обучеш кожњак... платиш јој пиће... ставиш на кључеве привезак од неких скупих кола...
- Мора да их мењаш ко чарапе, јеси имо ти некад неку рибу уопште?
- Јесам.
- Говоримо о женској особи која је била са тобом.
- Јесам бре, ево баш сад летос...
- Не могу да се сетим, подсети ме...
- Па на мору је било, зато не знаш...
- Аха, и шта се десило? Како сте се упознали?
- Продавала је сладолед.
- Јел? И?
- Ја дошо и реко да оћу капри...
- Мајсторе, и шта је било даље?
- Ма мене рибе не воле јер немам паре, ето то је...
- Не воле те јер си дијабола.
- Ма не сери бре...
- Углавном, ништа није било са Санетом, која се иначе зове Весна.
- Што?
- Немам појма, нисам јој се свидео, ваљда...
- Даш мени њен телефон?
- А шта ће ти, среће ти?
- Па да пробам ја кад је тебе одјебала...
- Озбиљан си?
- Ајде немој си љубоморан, тако се то ради, ти ниси ништа успео да направиш, сад ја да пробам...
- Океј, пиши... баш ме занима шта ћеш је питати.
- Јел да се представим као твој ортак?
- Наравно да не, смисли нешто...
- Аха... А јели, шта она воли, мислим овако и то...
- Не знам, откриј, мени није успело...
- Јер немаш тактику...
- А твоја тактика је?
- То је тајна...
- Јасно...
- Ал планирам да будем мистериозан и јединствен!
- То већ јеси.
- Рецимо, сви се налазе на Тргу, ал ја ћу да предложим неко друго место, да јој заголицам машту, да види да нисам као остали, капираш?
- Аха, и где ћете да се нађете?
- Па не знам, код Дома синдиката рецимо...
- Прајслес...
- Е, и онда на неко скупо место, на клопу...
- Одакле ти кинта?
- Па ваљда ће и она нешто да плати...
- Одвешћеш рибу на скупо место и очекивати да она плати?
- Имаш ти тријес евра да ми даш?
- А бре?
- Па мислио сам ако можеш да ми позајмиш једно четрес евра док не прођу празници.
- Ма бежи бре... ти комплетно ниси свој.
- Не стварно, ја сам зато и дошо, треба ми нека кинта... Мислим, нећу ни да зовем ову, шта да радим с њом, знаш и сам да никад нисам ни имо рибу... него треба ми педес јура да премостим празнике, ако можеш, враћам до петнестог...
- Јао бре...
- Ај плиз...
- Зар није било прво тридесет?
- Ма овако је лакше, педесет је округло.
- До ког петнестог враћаш?
- Јануара. Ма без бриге, добићу до тад лову од Симкета, треба код њега у тржном центру да радим као Деда Мраз, за све празнике...
- Ти?
- Да... и неке пакетиће делим клинцима... Већ сам повадио све што ваља, плазму и бананице и то, имам у ранцу ако оћеш, остали неки камиончићи и флипс и...
- Крао си деци из пакетића?
- А не треба им, реално, не поједу ни пола смокија... Даш кинту ортаку?
- Ае...
- И платиш ову туру а? Мислим, глупо да ми сад зајмиш паре а ја платим, а?
- Ае...
- Е сила си! Ај видимо се чим прођу празници. Дођи један дан да видиш како ми стоји костим, има да падају младе маме ко кладе...
- Колико сутра, даш и мени пакетић?
- Ма могу и одма, имам ту у гепеку...
- Зајебавам се бре, ај видимо се...

- Ћао Цане, Дуди је, треба ми она твоја шема за регистрацију...
- Која шема?
- Ма оно бре, стандардно, да не терам кола на технички, дам ти папире и кинту и ти ми завршиш...
- А то, ма може, наравно.
- Е па добро, јел и даље двајес јура?
- Кад можеш да ми донесеш папире?
- Ма могу и одма, него реци ми колко пара да понесем, јел и даље двајес?
- Ај око тројке онда...
- А лова?
- Ма само ти дођи, лако ћемо за паре...
- Ма пусти лако ћемо, да знам колко да подигнем, јел две цигле и даље?
- Уф уф, ал си навро, дођи бре да се видимо, попричамо, завршимо ту глупост... Ајде чекам те око тројке.
- Ајде.

15:00, Цанетова радионица.

- Де си Дуд нисам те видо... годину дана, дођеш само за регистрацију, ниси добар! Одакле ти ова канта мајке ти, ниси ваљда дао паре за ово?!
- Ма јок, ујкина, возим их већ два месеца, а и остаће код мене још неко време, вероватно док се не распадну, па ми труба њега да цимам за регистрацију, овако ми лакше...
- Ће да средимо, штаж да попијеш?
- Дај неки чај ако имаш...
- Ех, чај...
- Ма нешто ме грло...
- Ракија значи.
- Не бих, нешто...
- Стиже!
- Ај добро... лепо си средио радионицу.
- Јебига бато, појачала се конкуренција, сад и механичари мора сређују радње ко да су апотеке. Дај те папире вамо... Ај живели!
- Живели... Папири су сви ту, дај стварно реци колко ти дођем.
- Види вако... Швеца из Зајечара ми се запослила овде у Београду пре месец дана.
- Аха.
- Нашла стан и све то...
- Аха.
- И досадно јој јебига. Мора и викендом мало да ради прековремено, не може кући, овде нема друштво... капираш?
- Аха.
- Па сам мислио... Изађеш једном са њом, чисто оно, разбијеш монотонију мало, и њој и себи... Негде на клопу или на пиће, мени свеједно, само да се мало макне из куће. Мени би значило, а и њој, а ја ти фино средим ово за ауто и свима лепо, а? Шта кажеш?
- А које је годиште?
- Па, мало је старија од нас, ту и тамо, генерацијски смо блиски, разумеш?
- Добро, које је годиште?
- Личи мало и на Кејт Бланшет...
- Не сери?
- Аха...
- Имаш слику?
- Имам... договорено?
- Па дај да видим.
- Шта?
- Па слику.
- Швеца је цар, видећеш.
- Добро, оћеш ми показати слику?
- Ево ево, да нађем... само није она баш много фотогенична, капираш...
- Аха.
- А и овде смо нешто били пијани, ако ме капираш...
- Аха.
- Ево, то је она.
- Ова лево ил ова десно?
- Десно...
- Ма иди бре Цане у курац...
- Шта?
- Шта шта бре, дај немој ме зајебаваш, ево ти двајес евра и видимо се сутра.
- Ма шта сад није у реду?
- Сти луд бре, ако на некога личи то је покојна Рахела Ферари.
- Очи.
- Шта?
- Очи...
- Шта очи?
- Па погледај очи.
- Шта с њима? Не видим да је разрока...
- Кејт...
- Шта?
- Бланшет...
- Е, заборави, дебела је и матора.
- Е немој ми вређаш швецу, знаш...
- Не долази у обзир, пре ћу да терам ово срање нерегистровано ил да се возим превозом наредних дез година ил да идем пешке...
- Твоја воља, ја сам хтео да свима буде добро...
- Ево ти кинта, и реци ми кад да дођем.
- Сутра у шест, само сад је четрес.
- Шта четрес?
- Па четрес евра је сад услуга, јебига.
- Ма дааај, шта си ти, прешо с евра на марке?! Не глупирај се...
- Не, озбиљно, па знаш и сам, поскупело гориво, млеко...
- Е не сери Цане молим те, оћеш двајес ил да идем код другог?
- Ајде дај... И само да знаш да је ово ортачка цена.
- Сасвим јасно... Ај видимо се сутра.
- Ајде... И размисли јел имаш некога да мало прави друштво швеци. Реци да личи на Кејт, овоно...
- Мозгаћу, ћаос!

Са Мандом сам прошле недеље ишао на славу код Миме, наше заједничке другарице из основне. Тамо смо видели још пар људи из тог преподобног периода, па нас је један од њих, Бора, позвао и код њега на славу следеће недеље, тј. данас. Пошто ми је ујка заједно с ујном на Златибору, узео сам њихова кола, да не рабим аутобусе по овој зими. Голф наравно није петица него јединица, старе и проверене вредности, као и старе и непроверене гуме, те сасвим нове и узбудљиве процедуре.

"Можеш дузнеш кола, јашта. Само тури картоне напред ако оћеш и грејање, а греј га иначе једно три-четир пута пре него заверглаш. Гледај да га не закључаваш ако баш не мораш, нешто брава зеза... Ако нафта заледи, потпали неке новине испод, имаш залихе испод задњег седишта. То сам ја ономад скупљао усране "Новости" због неке наградне игре, добио андрак дизбијем очи, ал виш како је сад добро дошло. И немој више од једног да ти седи позади."

Свети Аранђел је, ваљда нећемо морати да палимо новине и користимо се вуду магијама. И стварно, упалисмо из прве.

- Јао бре ал ти магли шоферка, имаш нешто да бришем?
- Имаш змаја ту у ладици...
- Змаја?
- Ма да, играчка, упецао сам Јовани на оној хватаљци са вашара, оно срање на жетоне.
- Ха, ја мислио да ту никад нико ништа није извуко...
- Ма може... Само толико је ружно да није хтела да носи кући, а испоставило се да се с њим боље брише шоферка него с било којом крпом...
- Стварно брише ко змај... Е једва чекам да кркамо овамо!
- Прошле недеље за Ђурђиц си ми нешто слабо јео...
- Па кад је била посна слава, јебо их смуђ и товљени шаран, те одвратности од речне рибе би требало подавити.
- Аха, а шта мислиш да ће вечерас да буде?
- Шта знам, прасенце, јагњенце, неке салатице, сарме... фул.
- Добро, свестан си да је Аранђел недељу дана после Ђурђица?
- Да, па?
- И тога да недеља има седам дана?
- Па?
- Па је данас исти дан као и прошле недеље који је био...
- Среда, па шта с тим?
- То да смо прошле среде умакали тог твог сома у пребранац...
- Ма немогуће да је опет среда, ма даааај, па рокнућу се, ови су ваљда нормални, ваљда не посте а? Јел ти реко Бора јел посно?
- Није... Ма опуштено, видећемо кад стигнемо...

Кад смо стигли, млади домаћин нам се право изненадио, да не кажем обрадовао. Малко је заборавио да нас је позвао, јер је малко био пијан ономад. Ја нисам звао да му честитам славу јер сам мислио да ће Манда, он је мислио да ћу ја, свеукупно нисмо баш мислили. Услед недостатка места за седење, Бора је донео неки табуре од комшије и поставио нас у чело стола насупрот његовом ћалету, што је већ само по себи направило довољно непријатну ситуацију.
Пријатан је додуше био мирис неке хеви запршке, оно, кило лука и алеве плус шака масти, тако да није шмекало на посно. Али...

- Еј, Дуд, јао бре... види, пребранац и паприка за предјело, јао, ово неће на добро...
- Па ако ти се гади риба, кркај сад пасуљ и миран си после...
- Ма не могу, прошли пут кад сам се одро од пребранца, сестра ујутру кренула на посао с кишобраном, мислила да је целу ноћ грмело...

Пристигла је и Гоца, с њом сам једно време седео у клупи. Нон стоп је
жвакала оне "штедлер" оловке па јој је црно и жуто остајало по зубима. Сем тога, што ме ужасно нервирало, имала је перницу из које је на дугме излетала преграда за гумицу, то се сваки пут чуло као судар парне локомотиве и теретњака.

- Ћаоооо другари!
- Де си Гоцо...
- Јао Дуд, како си се променио, уопште ми се не свиђа како изгледаш!
- Хвала.
- Знаш како би изгледао много боље?
- Ако попијеш флашу вина...
- Ма, треба да пустиш зулуфе!
- Немам зулуфе.
- Знам, треба да их пустиш!
- Не расту ми зулуфи.
- Ето, и природа је хтела да ми тераш инат! Шта ти радиш Мандо?
- Ево чекам јагњенце.
- Какво јагње будало, па ово је посна слава...

Е то кад му је рекла, ко да му је неко побио фамилију.

- Како бре посна?!
- Па лепо, шта си ти, глуп? Средом и петком су посне славе.
- А ово што мирише?
- Мислим да је то из ходника, комшије се изгледа не придржавају правила.

Манда је заћутао и загледао се у лавор рибље чорбе који је управо пристигао.

- Дуд, ја ћу да идем код тих комшија.
- Па иди.
- Не, мајке ми, озбиљан сам. Кренућу као до клоње, штекнућу неку флашу са оне комоде и ето... Неће ваљда да ме врате с кућног прага, на славу се ионако не позива, а и ја не долазим празних руку...
- Дај олади, саће после чорбе вероватно бити нека океј риба, ослић или пастрмка или тако нешто...
- Ако буде товљени шаран бацићу пеглу директно у тањир!
- Вероватно нико не би ни приметио разлику. Оћеш раџу?
- Не могу на празан стомак...
- Ниси цео дан ништа јео?
- Ни окусио! Оштрим се бре за јагу откад сам очи отворио...
- Ау јеботе... Ништа, видећемо шта је следеће.

Следеће су биле рибље пихтије.

- Е, Дуд...
- Знам, не мораш ништа да причаш, ни мени не пада на памет да једем.
- Знаш онда код Џонија на селу кад смо гледали како се крава порађа?
- Тешко је заборавити...
- Е па ово је одвратније од тога. И горе смрди.
- Није далеко...
- Е, ај наручимо пицу!
- А бре?!
- Ајде, шта, можемо да питамо и друге ко оће.
- Јеси луд бре, дошли смо код човека на славу.
- Па шта онда, види шта има се једе, наручимо две породичне каприћозе и боле нас.
- Ти ниси нормалан мајке ми, сними Гоцу како хаса...
- Хаха, ладно... Еј Гоцо! Ало... Гоцо, еј! Су добре пихтије?
- Е, супер су, што вас двојица не једете?
- Ма... сити смо, доручковали смо неке поховане тарзанчиће па смо сити...
- Ћути будало, пусти је, треба домаћин да те чује.
- Па нек чује, нек оде мало по комшилуку да види како се слави слава. Ако следеће на сто не изнесу димљену пастрмку, казаћемо да морамо на још неку славу и палимо.
- Ај важи.

Следећи беше смуђ.

- Ок, палимо.
- Ок.
- Идем ја да се поздравим са Бором, ти загреј ауто.
- Ај...
- Боро, брате, ми на жалост морамо даље. Супер си све ово организовао, клопа много готивна, нећемо моћи да зинемо овамо де идемо, ал морамо чисто из куртоафрике, знаш и сам какви су обичаји.
- Е јебига, баш ми жао што идете.
- И нама, али даће Бог, већ догодине да поновимо ову фешту.
- Ајде онда, па се видимо.
- Ћао!

Ауто упалио, шоферка обрисана.

- И где ћемо сад?
- Како где?! Вози у "Даф"!
- Пуњена макси пљека а?
- Две... А нећемо ни жедни да останемо.
- Одакле ти то вино?
- Мако сам с оне гомиле, ко их јебе, нећу ваљда жедан да останем.
- Укро си човеку вино са славе?
- Нисам, једно сам му доно, друго сам узо, шта ту има лоше...
- Јеси бар пробрао?
- Аха, ово још нисам видео на акцији у Максију, мора да је добро.
- Како ти кажеш, ај узми змаја па бриши још мало...
- Сад све може драјверу, сад све може...