Данас сам купио италијанске марамице за чишћење прозора. Привукла ме је цена (85 динара) и узбудљив текст на паковању који је гласио:

"Марамице за чишћење стаклених површина, не остављају трагове!"

Савршено, све што не оставља траг мој је пријатељ. Чим сам дошао кући био сам решен да их испробам пошто генерално ме мрзи да перем прозоре на уобичајен начин. Ипак, ајд реко да тестирам једну на огледалу. Резултат је био као да сам сунђер умочио у сладолед а онда у пиво и с тим пробао да чистим. После сам наравно морао сапуницом да оперем цело огледало, па чистом мокром крпом покупим сапуницу, па онда сувом крпом онако кружно да дотерам ствари до краја. Глупи жабари, и ја са њима кад купујем такве ствари.
Ово говно од марамица сам иначе купио у "Лилију". Ко не зна, то је домаћи ланац парфимерија где се поред козметике у најширем смислу продаје и ситна галантерија и којешта што мушкарци ни не знају да постоји а жене стално купују. Интересантно је да на свакој од радњи пише "Лили дрогерија", а ако уђете и тражите нешто луцидно и омамљујуће, продавачица ће бити у фазону "Од крема за лице имамо само Нивеу", ал добро.
Него, оно што је специфично за ове парфимерије је то што се ја сваки пут кад уђем у неку осећам као да сам доспео у конц логор. Поред сваког рафа стоји по једна "продавачица" која будним оком мотри да неко нешто не апи. Без претеривања, у сваком тренутку бар десет њих стражаре у радњи која не може да прими више од петнест муштерија, а притом имају и видео надзор. Ако у "Лили" уђете заједно са неким, или не дај Боже имате ранац или било какву торбу, тетка на каси одмах притиска црвено дугме за узбуну. Само чекам дан када ће им поделити оне електро-шок палице, па кад те омаје једном а ти после гледај коме си нашо да крадеш шампон од брезе у кесици, пизда ти лоповска...

Није "Лили" једина продавница са забагованим продавачицама и чудном политиком. Откад су "Пекабете" и "Ц-маркети" постали "Мини-максији" доста се променила структура запослених. На касирке не могу баш много да се жалим, јер колекцију "јесен-зима 1946/47" су заменили цурама рођеним приближно деветој деценији прошлога века, тако да се и мени све чешће омакне оно "у реду је". Ал зато ове што раде на сухомеснатом су тотална траума. Ево рецимо како то иде у екс "Пекабети" код мене на ћошку, сцена од пре неки дан:

- "Даћете ми једно двеста грама гауде."
- "Аммммм?" `set/homepage `about:blank``
- "Гауде, једно двеста грама, може Имлек, ево ова у жутом целофану овде..."
- "Аха! Качкаваљ! Колко је то отприлике?"
- "Па око двеста грама, отприлике..."
- "Да али колико вам то дође?"

Морам признати да ме ухватила неспремног. Слажем се да би било узбудљиво мерити сир у мегабајтима, али то још увек није случај. Двеста грама ко двеста грама, прилично збуњен реших да још једном поновим.

- "Па то му дође, једно, петина од килограма, ето тако некако, да, тако отприлике..."
- "Ма човече колико је то сира, разумеш, овако, у даљину?!".

Е сад, да га јебем. Све сам очекивао, али да сир мерим у даљину, то је и за мене и за "Мини-макси" егзотика. Сконтам да је тетка нова и да вероватно не зна колики комад сира испадне на тих двеста грама, и да очекује да кажем колико парче би требало да одсече а да не буде ни превише ни премало.

- "Аха, то мислите, па што одма не кажете. Одсеците, тако, једно... па, три сантиментра, то би требало да буде око двеста грама."

Мук. Неверица. Трагедија. `format C: /u`

Лепо сам видео из њеног погледа да ме мрзи и да куне дан кад се запослила. Зашто једноставно не могу да кажем да оћу мало ил много, два прста ил пола шаке, до налепнице ил цео комад...

- "Дајте пола од тога где вам нож стоји..."
- "Вако?"
- "Па мало ма..."

Штук-фију-трас-ваг-целоф.

- "Триста двајес грама, јао, јел вам то много? Оћете да вратим?" `kill process\end task`
- "Ма није много, пакуј..."

И тако. И оне цуре по хипермаркетима што раде прoмоције су јако напорне, на страну што већина њих добро изгледа. То што бих им купио пиво не значи да ћу купити литар маслиновог уља да бих добио "токаи" упаљач. Ал о томе неком другом приликом...

Ташмајдански парк, глуво доба, глуви телефони...

- Ватрогасна служба, изволите.
- Добро вече, у ствари јутро, треба ми ваша помоћ, другарица ми се заглавила...
- Чиме се запалила?
- Заглавила, заглавила се, и не могу да је...
- БАЦИТЕ ЋЕБЕ НА ЊУ, МОКАР ЧАРШАВ ИЛИ...
- Ама не гори бре, није запаљена, заглављена је.
- Како заглављена?
- Па лепо, у ракети се заглавила.
- Каквој сад ракети? Одакле вам ракета? Ракета се запалила?
- Није се ништа запалило човече, она се заглавила у ракети овде на Ташмајдану.
- Јел ово нека спрдња?!
- Уопште није, заглавила се горе и не може да се помери, ја не могу да јој помогнем, и ја сам једва сишо.
- Па шта сте тражили тамо, сад је три ујутру!?
- А откуд знам шта смо тражили, пили смо фино и ајде на ракету и она се заглавила, и ено је кука горе и ја не могу да јој помогнем.
- Ви сте сада у парку и нека девојка је заглављена на дечјој ракети и не може да се избави?
- Да, браво, има да свисне док ви сватите.
- Па како је успела да се заглави?
- А откуд знам бре јеботе, дебела је, заглавила се између онога... онај део што... ма небитно, не може ни на коју страну.
- Нема ту нека патрола на дужности у парку, да вам они помогну?
- Има керова колко оћеш ал не у униформи.
- Дакле нико не може да вас види, нико не може да види шта се дешава?
- Нико.
- Уф, добро, слушајте... Ово што сад радим је преседан, о овоме ћете морати да ћутите, у реду?
- О чему? Дај човече помажи ако можеш, ако не да идем кући по брусилицу...
- Слушајте ме добро младићу, видите ли тај плави челични шраф, ту у подножју ракете, са леве стране?
- Видим, да.
- Е, лагано га окрените на лево док се не чује "клик", па онда удесно док се не чује "мјау".
- На чему си ти леба ти?!
- Ајде ајде, само ви тако урадите!
- Тја... ајд у лево.... *клик*... десно... *мјау*... јеботе шта је ово...
- Е, сад лагано извадите шраф, јесте ли?
- Да, има неки прекидач...
- То је битно! Прекидач! Пребаците га на страну која је офарбана у зелено.
- Прво ми реци каква је ово зајебанција? Јел ово скривена камера или у чему је ствар?!
- Само ви пребаците прекидач.
- Ево... запекло је мало... *цак*... успео сам.
- Е лепо, сад нема назад, ајд здраво.
- Ало?! Ало бре?!

Прашина се диже, челик се одвоји од бетона, другарица паде на нос а ја на дупе.
Кроз етар се проломи... ***ЦИНГ***ЦАНГР***ШКЉ***ШКРИП***ШКРИП***БЗНДР***ШКРИП***

Из гомиле крша, сазда се нови облик живота. По структури и маштовитости, не зна се ко би био више одушевљен овим чудом, да ли "Митбастерси" или цигани што купују старо гвожђе.

- ЈА САМ ТРАНС-Ф-ОРМЕРС РА-КЕТЛО, ЗА-ШТО СТЕ МЕ ПРО-БУ-ДИ-ЛИ, ЈЕ-БЕМ ЛИ ВАМ ПРО-ЈУ, А?!
- Рак... Ракетло?! Сањам, сањам, ла-ла-ла тек што се нисам пробудио, уштини ме дедер Марија...
- СА-ЊАШ СА-ЊАШ, ШРАФ МОЈ СА-ЊАШ! АЈ-ДЕ БР-ЗО, ШТО МЕ ПРО-БУ-ДИ-СТЕ?!
- Нисмо хтели мајке нам, Марија заглавила ногу и ватрогасац нам реко да окренемо прекидач...
- ВА-ТРО-ГА-САЦ КА-ЖЕШ А?
- Јесте, и јел би мого да престанеш да причаш ко робот, ако можеш?
- Могу бре, него то мало да вас истрипујем, где сте шта има?
- ?!?!
- Добро да се неко сетио да ме раздрма, усмрдех се бре на овом Ташмајдану, мука ми више и од деце и вас маторих сомова што се пентрате. Последњи пут су ме будили пре три године, некој цури се уплела кика између дасака... њен момак ме пробудио, исто тако неки, метиљав ко ти...
- И како се сад вратиш у претходно стање?
- Ма немој, ти би одма да ме се отарасиш? Ајде прво мало да протегнем шипке... Имаш пљугу а? Е, фала... уфффф... зајебан је ово живот пријатељу.
- Па јел су и остале зафрканције живе, мислим, клацкалица, пењалица и то?
- Ма јок, само ми ракете. Ово све остало везе нема са животом. Причај бре шта се дешава, јел Звезда првак? Јел рикно Слоба? Јел ће забрањују керовима да пишају по парку?
- Звезда онако, Слоба још горе, за керове ћеш морати да се стрпиш... Него, која је твоја сврха? Мислим, ко те је направио и зашто и све то?
- Немам појма. Само сам једног дана сконтао да постојим и да се деца веру по мени. Ја сам убеђен да сам ја део неке велике завере, капираш? Нас су направили да спасимо свет од нечега, али то нешто је у међувремену нестало као претња, и ми сад служимо као чивилуци за дечурлију, разумеш?
- Да, да... може бити... и јел свака ракета тако ко ти?
- Углавном, има пар које нису, шта знам ја зашто, ваљда да се збуни непријатељ... Ено она на Калишу рецимо, прошли пут кад су ме васпоставили, одем ја мало да се испричамо. И не могу да нађем како да је активирам, и тамо и вамо, и на крају удри... и ништа. Обично гвожђе.
- А па знам за то, мислили су да су хулигани олупали паркић, после нису хтели ни да поправљају, било у новинама.
- Ето... и тако ти кажем, досадно. Вас боли уво, шетате се около... ај дај још један цигар... фала... шетате се около и ником ништа.
- Па добро, ал нико тебе не тера да се вратиш у робо-стање, што не би остао овакав?
- Шипку! Ватрогасци те увек нађу и сјебу.
- Они те демонтирају?!
- Да, тако смо ваљда програмирани, бем ли га. Чим видимо ватрогасце скаменимо се, блокирамо се начисто, и онда пар секунди црна рупа, ништа се не сећаш, и кад се пробудиш већ ти се неки клинац попео на главу и дозива кеву јер му испо сладолед.
- Па како те нађу, имаш неке супер моћи да се браниш?
- Ма какве, шипку, супер моћи... да имам супер моћи сваком керу би ампутирао бешику...
- Али ако си прављен да спасиш свет мора да их имаш, само их ниси открио. Ајде концентриши се, уради неки зајебан покрет и замисли да ће оно дрво тамо да експлодира!
- Ти си бре луђи од оне бабе што свако вече скупља кестење и прича с кучићима... Ево их ватрогасци! *ЦАНГ*
- Сјууу овај се стварно скаменио...


- ВАС ДВОЈЕ, ОДМАКНИТЕ СЕ ОД РАКЕТЛА!
- Е БАШ НЕЋЕМО!
- ПУЦАЋЕМО!
- ИЗ ЧЕГА?! ИЗ ЦРЕВА?
- ПА ДА.
- Океј, ајде... и како ћете сад да га размонтирате?
- Ништа лакше, две секунде и готово, ајд окрените главу...
- Па дај да видимо...
- ОКРЕЋИ ГЛАВУ!
- Добро ајде, ево...

***БЗДЉ***ЦИНГ***ШКРИП***ЦАНГ****

- Ето, готово... сад моште опет и да се пењете ако оћете, лаку ноћ.
- Лаку ноћ сероње, активираћемо га опет.
- Аха, пробај да нађеш прекидач...

- Шта ћемо сад Мајо? Оћеш до "Орла" на пицу?
- Па не знам, нисам гладна. У ствари, ајд узмемо целу па поделимо?
- Па јеси гладна ил ниси гладна?
- Па пријела ми се пица нешто...
- Ајде онда.