Лежим на леђима и гледам у плафон, полумрак. Тражио сам собу за непушаче па на плафону имам неки сензор, ваљда и собе за пушаче имају исти тај сензор само што не детектује дим него само ватру, ђаво би га знао. На њему нека лампица, намигне с времена на време. Личи на ону контролну лампу што се налазе на реповима авиона. Замишљам да је авион изнад мене, гледам га како слеће, ја се пењем уз степенице, стјуардеса ми жели добар дан и показује ми где да седнем, беџ на сакоу каже да се зове Хилда, супер. Седам, исправљам наслон, затварам сточић, везујем се... Хилда прилази, нагиње се, деколте пуца као поглед са Авале... "Господине Д., кад се угаси сигнал за обавезно везивање, дођите у тоалет са леве стране, да наставимо распојасавање...". Јеби се Хилда, не могу сад да вантазирам такве глупости, морам да спавам, рано се устаје. Морам да се концентришем на мрак.

Не би био проблем концентрисати се на мрак да су завесе скроз намакнуте, а мене мрзи да устајем да их повучем и наместим. Сноп светла бије право на зид поред мене и обасјава неку слику. Позадина слике скроз сива, у средини жута крушка. Вероватно купљено у "Икеи" за три евра. Кад сам био клинац, па кад одем код бабе и деде у село, разбијао сам се од крушака. За доручак крушке, за ручак крушке, за вечеру не силазим са чучавца. Данас крушку углавном конзумирам у течном стању па немам тих проблема. Ал супер су били ти распусти на селу... Јуриш кокошке, испрљаш се од главе до пете и нико те не грди, бацаш шишарке у бунар... и Даница, дете наших комшија, и то стварно лепо дете. Једино се она од све сеоске деце трудила да буде уредна, редовно мењала мајице и вежбала фин рукопис. За време распуста сваки дан смо се дружили. Ту у селу била је једна ливада, толико стрма да смо закључили да по њој може да се санка чак и лети кад нема снега, па смо и пробали. Испоставило се да не може, у ствари могло је донекле. Њој три ребра а мени кључна кост, онда нас је њен деда трактором возио до сеоске амбуланте, а оданде амбулантним "кецом" до варошке болнице. Успут смо налетели на мог деду који се враћао са њиве па је и он кренуо са нама. Док су нас превијали, наше деде су се запиле у чекаоници па се договорише да за пар година ја будем зет, није ми сметало. Сад би ми вероватно сметало. У међувремену Даница се удала у друго село и родила троје. Нисам је видео последњих петнаест година али претпостављам да више не мења мајице, да су јој руке испуцале... да је доказ да не може од бабе девојка, али да од девојке може баба. Депресивно, али углавном је тако. А могло је да буде и другачије. Могла је "да дође да учи школу у Београд", онда би се виђали повремено. А онда се рецимо запосли у некој, штајазнам, банци. Онда би мирисала исто онако, руке би јој биле нежне, носила би разне неке трикое и ешарпе... Имала би Фејсбук, па ми wall-to-wallom каже који филм да изрепидујем, па после посла сврати код мене да погледамо. Па би ја онда могао да јој масирам уморна рамена и леђа, јер превише је седела, и табане што да не, неким финим мирисним уљем... Онда она... не иде тако, опет одлазим предалеко, мора да се спава, ово не води никуда.

Али како човек да спава са оваквом изолацијом? Јебем ти модерну европску градњу, у комунизму се бар на зидовима није штедело. У соби до мене нека цура плаче ли плаче. У ствари прво плаче, па нариче, па сриче, па кука и на крају рида. Онда се ресетује па опет. Звуци су такви да сам прво мислио да неко игра "Мортал Комбат. И како ја сад да спавам?! Добро, не кажем, није она крива, можда је нека мука притерала, али овако танки зидови баш немају смисла. И ја некад плачем, ето, као клинац сам плакао сваки пут кад гледам "Т2". Онаква људина од Шварценегера, а они њега у течни метал, никако то нисам могао да сварим. Сваки пут кад га потопе, ја брже за даљински да премотам сцену уназад да га оживим. И стварно сам плакао првих неколико пута, и музика је тужна, ал је зато Линда Хамилтон предобра. Мислим, тад ми је била, сад би је прескочио, ишо би на нешто мекше и нежније по могућству. Али за оно доба, онаква коса, продорне очи, мајица на брателе коју смо тада звали поткошуља, бицепси, трицепси и наравно сисе. Кад си клинац мало ти треба да те тренутак понесе, а Линда је имала све, додуше имала је и године ал ајд сад. Да је тада била мало млађа и нежнија могла би да буде као Хилда, стјуардеса без мане... А у детињству је можда личила на Даницу, која је исто могла данас да буде као Хилда, ма много боља бре... Хилда, Линда, Даница... жене...

Не вреди јебига, човек мора да га баци пред спавање да би био миран, то је просто тако.

- Јел можеш да дођеш молим те?
- Скоро је дванест, није ваљда опет?
- Опет, разбио се начисто, неће да изађе из купатила, не могу му ништа.
- Јел можеш да му добациш телефон?
- Јок, не отвара.
- Ајде саћу дођем.

10 минута касније.

- Ево ме, јел се огласио?
- Јесте будала, изашо је, ено га у спаваћој соби, пробај да уђеш.
- Ало Гиле! Ја сам! Јел ме пушташ унутра?!
- Уђи ко те јебе!
- Нећеш да ме гађаш лампом ко прошли пут?
- Неам две ламфе, ти си крив шта се та раззз... била!
- Улазим онда... дај дижи се с пода... не тако, ајд ухвати ме око врата... овако... ајде... дај да те изујем. Јебига Гиле стварно претерујеш, ово је трећи пут да ме Станка зове овог месеца, мораш мало да се контролишеш.
- Мааааа...
- Озбиљно ти кажем, који ћеш било коме овакав. Што си се затварао у купатило?
- Па да... проватрим... чоек једе, пие... и поварти... тое нормално тако... циклус... нормално...
- Па што ниси дао Станки да уђе да ти помогне?
- А заспо сам... ваљда...
- Стварно си заглавио, треба да потражиш помоћ.
- Помоћ... публике, хаха!
- Не зајебавам се, сад и код нас имају они АА, можда би било добро да се распиташ.
- АааАаА?!
- Анонимни алкохоличари, група за лечење.
- Секта, јебои...
- Није секта, тамо да се пријавиш и да одеш.
- Анминони... ма... не требау мени анимни... ја оћу у јавне! Тако! Јавне! Треба сви да знау да си алкос и онда свако ти плати по пиће... нормално... тое нормално...
- Добро, настави да пијеш, само смањи мало, немој да претерујеш...
- Доб... ро, и ти настави да ми сереш, сао смањи мало, немој да предерујш...
- Ти ако претерујеш има да рикнеш.
- А ти неће рикнеш?!
- Има да рикнеш пре времена...
- А каси ти мисио да рикнеш, у које време, па да ја будем пре времена, ам?
- Није у томе ствар, има зуби да ти поиспадају, неће моћи да ти се дигне, сјебаћеш се.
- Шта има ми се диже касам пиан! Касам пиан оћу да спавам и дас дерем, не да прангијам...
- А ко те то испрангијао по образу, дај да видим вамо, јел те туко неко?!
- Ма... ние...
- Ма курац није, с ким си се туко?
- Ма нисам... неки клинци, пусти...
- Какви клинци?
- Ма данас... касам излазио из Мишкетовог улаза... тамо...
- И?
- ИиииИИиии... нека два балалавурдера... играју тенис...
- Па кад је то било?
- Па... око један...
- Па кад си ти почео да пијеш ако си у један изашо од Мишкета?!
- Па на време... ебга...
- И што су те тукли?
- Мааа... играли они то... тенис... и ја питам фино, ало момци... кои од вас је Ана Ивановић а који Јелена Јанковић... и они мени... као... дувај га педеру пијани... и ја реко, немои да вам јебем матер... сад одма овде и... јебига...
- Па знаш ко су?
- Ма неам појма...
- Па колко година су имали?
- Ма није то сад битно, еј... ај ми само стави неку воду овде поред, ај плиз...
- Ћеш обичну или киселу?
- Ма свеједно... и смири мало Сенку, оно, кажи јебига... да нисам тео да пијем и то, ајде, средићу се ја сутра...
- Да, оћеш, вероватно горе него данас.
- Ние бре, ајде, е спава ми се... ајде и смири мало Сенку, попите кафу и то...
- Свестан си да се не зове Сенка него Станка?
- Јесте...
- Ајде спавај, јави се сутра поподне.

Предсобље.

- Заспао је, не знам шта да ти кажем, запрети му нечим, да ћеш да га оставиш или шта знам ја.
- Ма дај... прошле недеље ме је двапут остављао, после причао да ме воли, и цвеће је купио... у ствари донео... после Рада с трећег спрата долазила да јој вратим те саксије што је покупио из ходника... онда је разбио штекер за светло, па му било жао и узео да поправи, па га ударила струја...
- Јеботе... сад ми реко и да су га данас неки клинци налупали, не може овакав да остане. Мораш да видиш шта ћеш с њим.
- Ако се не уозбиљи до следећег викенда, сву ону ћалетову ракију што чува у подруму има да проспем, па нек гледа.
- Добро не мораш да просипаш, можеш и код мене да пребациш а кажеш да си просула.
- Ти не сери, прошли пут му ниси реко да смрди на алкохол, нити на пиво, него на "никшићко" из лименке!
- Па добро, ти му онда следећи пут сама успостави дијагнозу.
- Дијагноза је давно постављена... Јел код тебе све океј иначе?
- Није лоше, него ај причамо сутра по дану, мртав сам уморан палим да се закомирам...
- Ајде, хвала ти и извини за цимање.
- Ма ништа, слободно ти зови, и немој се глупираш да просипаш ту ракију.
- Ајде, немој ни ти да се глупираш, овако у животу.
- Ма... лепо спавај.
- Ноћ...