- "Е, колко дуго ти већ имаш возачку?"
- "Па, шта знам, скоро десет година..."
- "Аха, и полагао си оно стандардно, тестови па вожња?"
- "Па него како другачије, што питаш?"
- "Дакле чуо си за оно, правило десне стране?"
- "Наравно, само то се зове правило леве стране, и значи да онај ко долази с леве стране има предност..."
- "Аха... Овај, а што мислиш да су нам малопре на оној раскрсници сви трубили и псовали нас?"
- "Ма та раскрсница је забагована, увек се нађе неки идиот да ти труби, скоро сваки дан ми се то деси..."
- "Да... види... то твоје правило леве стране је у животу правило десне стране, и да си покупио оног лика у "кецу" малопре - ти би био крив..."
- "Ма да, најјаче..."
- "Да... јел ти уопште разликујеш лево и десно?"
- "А јел ти уопште имаш мозак? Како ми постављаш таква питања..."
- "Добро, ајде онда сад на раскрсници код пекаре иди лево..."
- "Ок..."
- "Ево овде..."
- "Да, да... ево..."
- "Свестан си шта си управо урадио?"
- "Шта?! Ишо сам десно?!"
- "Да..."
- "Јебига... сад ћу лево па лево."
- "Ајде..."
- "Хехе, е, иначе... знаш оно као, тип заустави пешака и пита за правац, а овај му каже - идеш лево, лево па лево и дођеш до онога што те зајебо!"
- "Знам, само ти би се и у том вицу изгубио."
- "Ма не кењај... А и кад се некад збуним, час посла се орјентишем."
- "Како?"
- "Па фино, десном руком пишем, дакле..."
- "ДРЖИ ТАЈ ВОЛАН!"
- "Добро, шта одма вичеш..."
- "Стварно ћу двапут да размислим следећи пут пре него седнем у кола с тобом..."
- "Ма шта драмиш, ја у животу нисам ни огребао ауто, ни на паркингу чак."
- "А што си јесенас фарбао крило?"
- "Е то је буразер слупао..."
- "Аха..."
- "А и ти компликујеш... кад већ знаш да могу да се збуним, мого би лепо да ми кажеш, на пример, скрени тамо за оним зеленим фијатом..."
- "За чиме?!"
- "За оним зеленим фијатом..."
- "Ајд што није фијат него пежо, него је зелен ко сунце што је зелено..."
- "Како то мислиш?"
- "Тако лепо, жут ко дукат! Које боје је она тенда тамо?"
- "Плаве..."
- "Добро, а онај комби што је паркиран?"
- "Па..."
- "Па?"
- "Онај што је паркиран испод билборда?"
- "Баш тај."
- "Па онај до њега је црвен..."
- "А тај испод билборда?"
- "Па онако... шта ја знам..."
- "Које је боје?"
- "Онако... шућмурасте..."
- "Шућмурасте?!"
- "Па да."
- "Које је боје моја јакна?"
- "Шта си бре наврзо које је боје шта, ко да ја радим у фарбари!"
- "Које ми је боје јакна?"
- "Светла је..."
- "Јеботе, јел си ишо некад код очног да видиш које боје не разликујеш?"
- "Ма ајде бре, каквог очног, да се возимо још петнест минута направићеш од мене болесника и дебила..."
- "Бар је јасно зашто си на матурском изгледао како си изгледао..."
- "Па био сам неиспаван, доста више с тим..."
- "Мислио сам на контраст кошуље и сакоа..."
- "Е сад већ сереш... Где сад да идем?"
- "Не знам, паркирај овде, ја ћу даље тролом а ти пали овде узбрдо и тачно излазиш на ауто-пут..."
- "Ма дај који ти је, шта се глупираш..."
- "Не стварно, морам и до банке, не мораш да ме возиш, стварно... пали кући слободно."
- "Види га сад... па не могу да верујем... а нисам ја бре увек тако мало дезорјентисан..."
- "Ма немој?"
- "Аха, само кад цирнем..."

   Волим кад ствари имају ред, ред је ових дана био нарушен. У уторак ми је у гостима била Марта, донела је кутију неког сока, не знам од чега, од неког воћа ваљда или од чега се већ сокови праве. Морао сам да премештам ајвар да би углавио сок у фрижидер пошто она није хтела да га пије. Не знам ни зашто га је доносила ако није хтела да га пије, пила је неки вермут који ми стоји на полици ко зна од кад. Све ме је то благо изнервирало, после морања да усисам собу и оперем чаше, морао сам и да премештам тегле по фрижидеру.

   Испоставило се да има добар цуг, не памтим је такву, сљуштила је вермут скоро до краја. Није додуше била пуна флаша и није била литарска, ал оно. Сећам се кад смо били на оном јако дугом распусту између средње и факса, и срели се у граду и причали лице у лице. Рекла ми тад да смрдим на алкохол, моја опаска је била да алкохол не смрди него да има угодан и резак мирис који те тера да га обнављаш, али жене воле кад терају инат па је инсистирала да смрдим на алкохол. Онда сам ја њој реко да смрди на јагоде, и стварно се осећала на јагоде. Приговорила је да су јагоде јако здраве и да лепо миришу, и да је то воће које највише воли, и да га је јела цело вече и да је срећна због тога што мирише на јагоде. Наравно, пробао сам да објасним како је алкохол јако здрав, да је то воће које највише волим и да сам га пио цело вече и да сам срећан због тога што се осећам на алкохол, те да ћу у врло скорој будућности бити још срећнији. Алас... ни да чује. А ево је сада овде, код мене гајби, љушти вермут... но добро.

   Са њом се иначе доста дуго нисам видео, и много смо фино провели то вече. Причали смо баш којешта, и договорили се да се опет видимо у четвртак. У четрвртак ми се на вратима појавила са кесом мандарина, које није хтела да једе. Ја нисам гадљив на мандарине али их ретко једем, а ове су изгледале и мирисале као да имају коштице, а мрзим те мандарине с коштицама. Оне које имају коштице имају и тврду кору која се тешко љушти, миришу полу слатко полу кисело и фарбају руке баш доста, научио сам да их препознајем и избегавам. Нисам имао где с том кесом па сам је ставио на ципеларник. Ајвар и мандарине ван поретка, осетио сам се угрожено у рођеној кући. Ипак, и то вече је било добро, наставили смо где смо прошли пут стали, а завршили смо некако прерано јер је устајала ујутру због посла. Идеално за обоје, наставак дружења договорисмо за суботу.

   У суботу је дошла с две флаше вина, фала курцу. Још кад би појела мандарине и попила онај сок, да не сметају. Углавном смо причали о томе како смо се раније редовно дружили, како смо у међувремену постали другачији и о осталим непроменљивим стварима о којима људи воле да тупе док пију. Ја сам седео на столици а она наспрам мене у фотељи којој се обара наслон па је заузела прилично удобну позу, и за своја леђа и за мој поглед. Очи су јој се замаглиле а образи зацрвенели, али то је и даље била Марта. У једном тренутку је устала, и пришла да промени редослед песама у винампу. Нагла се поред мене и додирнула ме раменом и куком, следио сам се. Човек сам, изнад свега. Питала ме шта ми је. Стајала је испред мене, а ја како сам седео ухватио сам је око струка, привуко себи и пољубио у стомак. Отишла је, након петнест минута апријатног монолога. Звучала је као Баја Патак кад сере сестрићима јер не штеде него расипају паре на сладолед и којешта, паре су биле њено време, сладолед - ја идиот, а којешта је којешта...

   У недељу сам седео сам, пио сок и јео мандарине. Припало ми је мука па сам и повратио. Ипак, ајвар је био на свом месту и све је опет имало свој ред.