- Где је Дударим?
- Ено га спава.
- Буди га, оће га ћале на телефон.

- Дуди? Еј, Дуди, буди се, е...
- ...... ам?!
- Еј, држи, ћале, оће с тобом да прича.
- Ало?!
- Еј сине, ајде дођи часком до Борче.
- Како бре часком, јел знаш ти де је то?! И што ме бре будиш, знаш кад сам синоћ лего...
- Ајде лагано деведеспетицом, тетка је овде сломила ногу.
- Од чега?
- Шта од чега? Ма своју ногу је сломила, сомино!
- Па који ћу јој ја онда курац, ја учим за електроничара, нек иде код доктора.
- Ма немој се правиш паметан да и ти не завршиш исто! Облачи се и долази!
- Добре бре добро, ал стварно, шта ћу ја тамо кад си ти ту?
- Ја идем на станицу да сачекам њене из села, долазе да буду с њом, а ти да будеш у међувремену ако тетки нешто треба да не устаје сама.
- Ма само јој дај даљински, ионако у животу само ТВ гледа...
- Слушај бандиту, за сат времена да си овде поред тетке!
- Па зар нема неке комшије?
- Какве комшије крај нас живих, шта причаш ти...
- Ау бре... А шта има ти да чекаш те њене, што они лепо не седну на бус и дођу тамо?
- Не сналазе се по Београду, знаш да су прошли пут отишли на Медаковић уместо на Баново Брдо јер не разликују тролу и трамвај.
- Па ваљда знају шта је аутобус, и умеју ваљда да читају двоцифрене бројеве.
- Уместо што се расправљаш до сад си мого да се обучеш и да кренеш, ајде, чекам те.
- Стани бре мало, јел имаш ти и млађег сина за таке зајебанције?
- Он мора на тренинг, а и тетка га не воли ко тебе, сећаш се кад си био мали како ти је сваки пут правила шненокле...
- Сећам се само да ми је увек било мука кад дођемо кући из гостију...
- За пет минута да си кренуо овамо!
- Ајде.

Девдесетпетица. Заспао на седишту.

- Карте...
- ...........
- Карте!
- ...........
- КАРТЕ!!!
- ...ерм?! Шта?!
- Карте.
- Не продајем ја карте, бре, види код возача...
- Контрола карата, правиш се паметан а?
- А, то... па немам ја карту.
- Па онда дај неки документ бато, лична карта, пасош...
- Јесте луд сам да с пасошем идем у Борчу.
- Личну карту момак, немој џабе да се расправљамо.
- Немам.
- Онда ће зовемо милицију.
- Добро добро, ево, јел може повластица уместо личне карте?
- Имаш повластицу?!
- Имам. Ево.
- Па шта ме онда дркаш, јес ти дрогиран ил луд...
- Тетка ми сломила ногу.
- Нека је, ја би ти и главу сломио кад је тако ненормална.
- Не моју, своју, па идем да је посетим.
- Ја би да сам на твом месту момак, наставио још право, до Падинске Скеле, да ти на лицу места одреде дијагнозу, ај здраво.
- Пријатно.

Теткин стан, двадесет минута касније.

- Па добро де си до сад!
- Заспао сам у бусу па сам отишо до последње, онда сам се пешке враћао да поједем сладолед успут.
- Сладолед?! Слушај, ја идем одма сад на станицу, а ти буди овде, ајде...
- Ок, где је тетка?
- Ено је у дневној соби гледа телевизију.
- Баш чудно.

- Здраво тетка.
- О па где си Дудиле, мого би да навратиш и мало чешће.
- Оћу једном, кад купим кола, ил хеликоптер.
- Па нисам ја баш тако далеко!
- Па ниси, ако гледаш у односу на Овчу.
- Ју ју ју ма шта ми наприча!
- Па како си то успела с ногом?
- Ма ишла у подрум да видим дал се убуђо купус од зимус, и није било светла, и омашила степеник и ето ти...
- А где ти је гипс?
- Каки гипс?
- Па гипс бре, јел ми реко ћале да си је сломила?
- Ма јок море, само је уганула, проћи ће од облога до сутра...
- Па што сам ја онда долазио?
- Па да ми погледаш оно уземљење од бојлера, све ме нешто пецка струја док се туширам, рече ми малопре твој ћалац да ти то знаш да наместиш.
- А јел ти тако реко?
- Јесте, ено имаш неки алат тамо у ладици ако ти затреба.
- А зашто онда долазе ови твоји из села ако ниси сломила ногу?
- Па прекосутра слава Миодрагу, па идемо сви заједно, ваља се.
- Кажеш у ладици је алат?
- Да да... помери се бре ништа не видим екран од тебе.
- А јел и даље штекаш ону ораховачу у фијоци од ормана?
- Хехе, е... ал немој ником да кажеш, оћеш једну?
- Јок ти ћеш, ај одо да радим...