Са својих седамнест сам био прилично млад, и сад се тако осећам мада мало другачије изгледам. Сад баш и немам неко узорно друштво, мада је тад било још неузорније. И тако ја голобрад на неком неузорном месту, и она приђе и без да се и представи...

- "Хоћеш да се љубиш са мном и са мојом другарицом?"

У пичку материну! Ни мање ни више... Ко да ме пита "Јел да да не би волео да ти рикну ћале и кева и да ти неко сипа со у очи...".

- "Па оно... не знам..."
- "Па јел оћеш ил нећеш? Оно тамо ми је другарица..."
- "Ма... ја, имам девојку."

И стварно сам имао, у ствари то је био значајан покушај, али сам давао целог себе да то успе.

- "Па јел она овде?"
- "Па није..."
- "Шта је онда проблем?" - и ухвати ме ноктима назад за врат.
- "Није проблем него..."
- "Шта си се усро?!"
- "Хехе, ма нисам, него... немојте мене..."

Немојте мене?! Ово је друга најглупља ствар коју сам у животу реко. Прва је кад сам пријатељици на сахрани њеног оца честитао уместо да изјавим саучешће.

Из очију је могло да јој се прочита "Куд да налетим на педерчину" а из уста је потекло:

- "Извини ако си педер, јебига ја то нисам могла да знам..."
- "Нисам бре, јеботе, нисам педер бре... човече..."
- "Океј, ајд ћао."
- "Е не, е, хоћу ја..."

Аха, можда и оћу. И тако... Наравно да јој нисам реко да сам пљунуо у гаће.
А зашто сам све ово испричао... Па, данас цео дан тучем бели лук, не дам душману да ме закује за кревет. И онда сам размишљао како би много боља варијанта била да сам тад здибао на бели лук, мање би се кајао. Ране из школе цео живот боле...