- Ћао Цане, Дуди је, треба ми она твоја шема за регистрацију...
- Која шема?
- Ма оно бре, стандардно, да не терам кола на технички, дам ти папире и кинту и ти ми завршиш...
- А то, ма може, наравно.
- Е па добро, јел и даље двајес јура?
- Кад можеш да ми донесеш папире?
- Ма могу и одма, него реци ми колко пара да понесем, јел и даље двајес?
- Ај око тројке онда...
- А лова?
- Ма само ти дођи, лако ћемо за паре...
- Ма пусти лако ћемо, да знам колко да подигнем, јел две цигле и даље?
- Уф уф, ал си навро, дођи бре да се видимо, попричамо, завршимо ту глупост... Ајде чекам те око тројке.
- Ајде.

15:00, Цанетова радионица.

- Де си Дуд нисам те видо... годину дана, дођеш само за регистрацију, ниси добар! Одакле ти ова канта мајке ти, ниси ваљда дао паре за ово?!
- Ма јок, ујкина, возим их већ два месеца, а и остаће код мене још неко време, вероватно док се не распадну, па ми труба њега да цимам за регистрацију, овако ми лакше...
- Ће да средимо, штаж да попијеш?
- Дај неки чај ако имаш...
- Ех, чај...
- Ма нешто ме грло...
- Ракија значи.
- Не бих, нешто...
- Стиже!
- Ај добро... лепо си средио радионицу.
- Јебига бато, појачала се конкуренција, сад и механичари мора сређују радње ко да су апотеке. Дај те папире вамо... Ај живели!
- Живели... Папири су сви ту, дај стварно реци колко ти дођем.
- Види вако... Швеца из Зајечара ми се запослила овде у Београду пре месец дана.
- Аха.
- Нашла стан и све то...
- Аха.
- И досадно јој јебига. Мора и викендом мало да ради прековремено, не може кући, овде нема друштво... капираш?
- Аха.
- Па сам мислио... Изађеш једном са њом, чисто оно, разбијеш монотонију мало, и њој и себи... Негде на клопу или на пиће, мени свеједно, само да се мало макне из куће. Мени би значило, а и њој, а ја ти фино средим ово за ауто и свима лепо, а? Шта кажеш?
- А које је годиште?
- Па, мало је старија од нас, ту и тамо, генерацијски смо блиски, разумеш?
- Добро, које је годиште?
- Личи мало и на Кејт Бланшет...
- Не сери?
- Аха...
- Имаш слику?
- Имам... договорено?
- Па дај да видим.
- Шта?
- Па слику.
- Швеца је цар, видећеш.
- Добро, оћеш ми показати слику?
- Ево ево, да нађем... само није она баш много фотогенична, капираш...
- Аха.
- А и овде смо нешто били пијани, ако ме капираш...
- Аха.
- Ево, то је она.
- Ова лево ил ова десно?
- Десно...
- Ма иди бре Цане у курац...
- Шта?
- Шта шта бре, дај немој ме зајебаваш, ево ти двајес евра и видимо се сутра.
- Ма шта сад није у реду?
- Сти луд бре, ако на некога личи то је покојна Рахела Ферари.
- Очи.
- Шта?
- Очи...
- Шта очи?
- Па погледај очи.
- Шта с њима? Не видим да је разрока...
- Кејт...
- Шта?
- Бланшет...
- Е, заборави, дебела је и матора.
- Е немој ми вређаш швецу, знаш...
- Не долази у обзир, пре ћу да терам ово срање нерегистровано ил да се возим превозом наредних дез година ил да идем пешке...
- Твоја воља, ја сам хтео да свима буде добро...
- Ево ти кинта, и реци ми кад да дођем.
- Сутра у шест, само сад је четрес.
- Шта четрес?
- Па четрес евра је сад услуга, јебига.
- Ма дааај, шта си ти, прешо с евра на марке?! Не глупирај се...
- Не, озбиљно, па знаш и сам, поскупело гориво, млеко...
- Е не сери Цане молим те, оћеш двајес ил да идем код другог?
- Ајде дај... И само да знаш да је ово ортачка цена.
- Сасвим јасно... Ај видимо се сутра.
- Ајде... И размисли јел имаш некога да мало прави друштво швеци. Реци да личи на Кејт, овоно...
- Мозгаћу, ћаос!